РУГАЊЕ ХРИСТУ НА ФРЕСЦИ У СТАРОМ НАГОРИЧИНУ

Светозар Радојчић

Још почетком прошлог века Сава Текелија бележи сасвим узгред и са негодовањем како католици „за новце" у позоришту приказују Христове муке. Навикли да догађаје из Новог завета гледају кроз своје религиозно сликарство, православни се никада нису лако мирили са реалистичким понављањем призора који су описани у јеванђељу. Иконографија Христових мука у нашој старој уметности креће се у оном увек одређеном схватању да је слика у суштини тумачење неких сложенијих садржина и символа које се само посредно служи илустровањем спољашње радње.
Пилат је — према речима јеванђелиста — после суђења предао Христа војницима: „Тада војници судијини узеше Исуса у судницу и скупише на њ сву чету војника. И свукавши га обукоше му скерлетну кабаницу. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: здраво царе Јудејски. И пљунувши на њ узеше трску и бише га по глави." (Матеј XXVII, 27—30).
Има множина слика и по српским средњовековним црквама које илуструју овај догађај. Најзанимљивија фреска Ругања Христу, код нас, налази се у Старом Нагоричину. Композиција је насликана на северном зиду централног дела храма, у трећем појасу фресака.


In: Narodna starina (Zagreb). 14 : 35 (1939) 15—32 ca 4 сл.
Призор је опширно приказан. У средини стоји Христос огрнут скерлетном кабаницом. На глави му је трнов венац, у десници трска; леву руку метнуо је на прса. Два човека нарочито се истичу својом грубошћу, обојица хватају Спаситеља за рамена, леви као да пљује. Иза ових главних мучитеља стоји са сваке стране група посматрача. Испред Христа види се чудновата сцена: четири голобрада младића у светлим одећама изводе неку гротескну игру. Двојица имају дуге рукаве који им у игри вихоре по зраку. Двојица су клекла, десни се подругљиво клања Христу, леви, у углу, лупа у неке кастањете. Играче прате музиканти: један бубњар и један свирач у фрулу; обојица су на левом крају слике. У задњем плану стоје два херолда са огромним трубама. Догађај се одиграва пред зидом који има једноставне мале прозоре. Горња ивица зида украшена је на десном и на левом крају са једним зупцем. Иза зида провирују врхови дрвећа. На тамноплавом небу изнад Христове главе стоји натпис: Ο ЕМПЕГМОС - Ругање.
image

Ругање Христу, манастир Старо Нагоричино,
1317/18.

Нема, дакле, никакве сумње, натпис потврђује, да слика представља сцену која је описана у наведеном тексту из јеванђеља. Разлика између описа јеванђелиста и ове слике није мала. Упозоравам само на оно што је најважније. По речима Светог писма Христу се ругају војници, а у нагоричкој композицији Ругања, међутим, нема ниједног војника.
Грубу сцену с Христом изводе музиканти и играчи. Cfr. На први поглед јасно је да се сликар описујући муке Христове није држао Светог писма. У овом случају извори уметничке инспирације стајали су доста далеко од јеванђеља.
Подаци и код Матеја и код Марка и код Јована потпуно се слажу. Из причања јеванђелиста добија се утисак као да је језива, џелатска шала с Христом пала изненада војницима на памет. Чини се, као да су војници цели призор са крунисањем импровизирали. Α није било тако. Грубу поруку са крунисањем бедног и пониженог нису измислили Пилатови војници.
Philon, најважнији јеврејски хелениста, у свом спису In Flaccum, описује овај занимљиви догађај: цар Калигула је, одмах после ступања на престо, прогласио свога друга из младости Агрипу (потомка Иродовог) за краља Јудеје. Агрипа I, и поред свих опомена, кренуо је у Алексанрију, где је становништво било врло рђаво расположено према Јеврејима. Кад се Агрипа појавио у Александрији, мржња против Јевреја постала је још жешћа. Римски префект Flaccus није чинио ништа да се сузбију демонстрације против новог јеврејског краља.
Александринци су Агрипу исмејавали на сваком кораку. Кад се једном појавио у гимназиону, младићи који су се тамо затекли пронађу неког сухог полуголог сулудог човека, који је служио за подсмех уличној деци и прогласе гa за „краља". Тог бедника, звао се Карабас, подигну демонстранти на подиј, направе му од папира дијадем, огрну га ћилимом, а у руке му утрапе комад папирусове трске. Све су то, прича Филон, чинили младићи онако као што чине глумци, мими, у позоришту, јер они нису били отмено образовани, једино што су знали да подражавају простачке лакрдије мима. Јадни Карабас имао је круну од папира, скиптар од трске, била је чак импровизована и свита за новога „краља". Сви су га свечано поздравили и почели га молити да им саопшти своје „краљевске" одлуке. Публика је беднику живо довикивала: „Maris" — то на сиријском значи: „Господару". Филон истиче да младићи у тој грубој шали нису показивали нарочиту инвентивност. Изводили су лакрдију која се могла видети у позоришту.
Исмејавање Карабаса потпуно личи на ругање Христу. Паралела је сасвим јасна. Α из ње се може доћи до закључка који је још занимљивији. Види се да је Христос исмејан као жртва неке позоришне представе. Ми данас не знамо тачно каква је била садржина тих грубих лакрдија у којима је главну улогу имао гротескни „краљ". Филон само јасно вели да су такве представе постојале. Очувани су фрагменти једне античке комедије у којој се јавља као смешна фигура „индијски краљ". Некоји су помишљали да су војници, сећајући се те представе, изводили шале с Христом. Гротексни краљ описан је у том комаду као тип егзотичног влалара кога Грци варају. Смешни краљ приказан је као несрећни, намагарчени заљубљеник — он је типични stupidus из галерије љубавних комедија.
Пародија краљевства у том стилу није могла инспирисати ни Пилатове војнике ни споменуте демонстранте у Александрији. „Индијски краљ" појављује се са свечаном, неукусном расипничком помпом, а краљ мимуса, на који Филон мисли, морао је изгледати много мизерније, са жезлом од трске. У грчкој и римској драмској књижевности није се, изгледа, сачувао ниједан фрагменат неке комедије у којој улогу краља носи бедник-сиромах. Но, зато је у историјској античкој литератури остало доста спомена ο теми коју тражимо. Да споменем само старца Alynomosa, ο коме се причало како је, по милости Александра Великог, постао „краљ острва Пафоса". Из целе епизоде избија, једва на крају, блага иронија, али језгро мотива већ и ту постоји: краљевство као сан сиромашних. Из тога се дало лако отиснути даље у жешћу сатиру. Слуга-роб изгледао је као „краљ" још смешнији. Α и робове су, ради шале, проглашавали краљевима. У Риму су једну седмицу (у децембру) сужњи били слободни. Тих веселих дана, на празник Сатурналија, владао је нарочити „краљ": Saturnus rех, коцком изабрани сужањ. Cfr. Овај принц Карневал бирао се по варошима, логорима и касарнама, он је био популарна личност. Зато није никакво чудо што се та комична фигура пренела у комедију.
Исмејавање бедног Александринца имало је јасну тенденцију. Грађани су одвратну сцену извели пред Агрипом да му покажу како ни он није бољи од сулудог сиромашка, како и он личи на гротескног краља из комедије. Упоређивање мизерног глупака са краљем имало је двоструку оштрицу, могло се употребити за исмевање робова и бедних, но могло се односити и на омраженог владара. Сенека прави заједљиве алузије у овом стилу на рачун цара Клаудија.
Ругање Христу сасвим личи на исмејавање са јадним александријским сиромахом. По ономе што Филон прича како су демонстранти против Агрипе I импровизирали неку позоришну представу, јасно је да је и Христос био жртва можда исте — а свакако сличне — комедије. Понижење је било страховито. Пилатови војници виде у Христу само бедног Јеврејина, који им личи на комичну фигуру краља у тадашњим представама мима.
Мимус, најгрубљи и најнепристојнији огранак античке драмске уметности, био је омиљена духовна храна римском војнику. У томе свету са позорнице која је била заиста подражавање живота Cfr., главну реч воде неверна жена („Callida nupta") и њен блесави преварени муж („Stupidus"). Њих двоје окружени су хором одвратних типова: подводачица, проститутки, препредених паразита, смешних старих љубавника и њихових досетљивих робова. У тај хаос карикираних ликова римски војник трпао је све, чак и оне којих се највише бојао. Цезару су као тријумфатору легионари у поворци правили доста непристојне комплименте.
Довикивали су публици: „Грађани, чувајте жене, доводимо вам ћелавог браколомника". Ћелави „moechus" био је популарна фигура из мимуса.
image

"moechus calvus" мрамор, Приштински музеј

Цезару су се његови војници ругали да личи на комичну фигуру са позорнице. Аугуст је сам себе упоредио са глумцем. У последњим часовима пред смрт питао је своје да ли је добро одглумио улогу; додао је иронично: „Ако је представа успела — тапшите".Cfr. Није вероватно да се Аугуст у последњим моментима сетио неке позоришне пародије владарског позива. Пре ће бити да је цару пала на памет мисао ο „фарси живота" (mimus vitae). Το је била омиљена тема тадашње популарне философије.
Шала Пилатових војника са Христом почела је у стилу грубе позоришне пародије, али се ругање није на томе завршило. Александријска публика брзо се задовољила својом жртвом. Бедни лудак Карабас остао је понижен и исмејан, њега нису мучили. Христос је претрпео и понижење и муке. Римска солдатеска била је крволочнија. Зато се и паралела између Филоновог текста и јеванђеља може пратити само до једног момента, до тренутка који Матеј сасвим једноставно описује: „И пљунувши на њ узеше трску и бише га по глави". Ту престаје позоришна лакрдија и почињу џелатске шале. Α и у томе су римски војници били вештаци, нарочито ако је осуђени био проглашен као претендент. Неколико деценија после мука Христових одиграва се у Риму језовита трагикомедија с Вителијем.
Мизерни крај овога цара показује каквим је понижењима и физичким злостављањима био изложен збачени владар, који је некада заиста седео на престолу. Cfr. Мучење Вителија у опису Светонија пружа нам паралелу за други још суровији део ругања Христу, за она недела која нису више имала никакве везе са глумачким шалама, но то нас сада не занима.
Крунисање Христа трновим венцем изведено је према режији античких глумаца комичара. Могла би се изнети хипотеза да су ту пародију дворске церемоније извели сами глумци, јер зна се да су глумци путовали с легијама. Штавише, познато је да је и међу војницима било бивших позоришних људи. Тако је у војничкој буни у Nauportusu (данашњој Врхники) главни коловођа и смутљивац био неки „Percennius, dux olim theatralium operaram, dein gregarius miles, рrосах lingua et miscere coetus histrionali studio doctus." Cfr.
У Старом Нагоричину, на слици Ругања Христу главну реч воде играчи комедијанти. У целој композицији нема ниједног војника. У Светом писму стоји: „И клекнувши на кољена (sc. војници судијини) пред њим ругаху му се ..." У Старом Нагоричину место војника клече два играча. Да ли су то можда глумци који су пратили Пилатове војнике? Ја не верујем. Са сигурношћу се може тврдити да је Христос исмејан као гротескни краљ у мимусу, но не може се претпоставити да је то средњовековни сликар знао. Комедијанти на нашој фресци имају везе са античким глумцима — али та веза није директна.
Христос није исмејан само једном. Њему су се противници ругали и после смрти. Са истим средствима као и први пут — са позориштем. У историјском догађају, пре распећа, ругање Христу импровизовано је према улози гротескног краља. Касније се изводи и сама личност Христова на комичну позорницу.
У античком позоришту много се исмејавала стара религија. У митолошким пародијама терала се шала и са најпоштованијим боговима.
Није зато никакво чудо да су се на комичној позорници појавили комади у којима су исмејавани хришћани. Гргур из Назијанса ресигнирано признаје: „Постали смо ново позориште". Изгледа да је за комичаре била нарочито захвална сцена хришћанског крштења. Пародија се тачно изводила према оригиналном обреду. На сцену је извођен епископ са пратњом. Читане су и оригиналне молитве. Глумац је на позорници скидан наг и после су га увијали у белу одећу, као и праве крштене. Cfr.
Много драматичнија пародија хришћанских светиња приказивала се на античким позорницама у ироничним инсценацијама Христових мука. Драстичан пример исмејавања Христове патње на крсту сачувао се на Палатину. На зиду једне собе која је некада припадала царском двору, изгребао је неки војник или неко од дворске послуге карикатуру распећа: на крсту је разапет човек са магарећом главом, а пред њим стоји мања фигура у ставу адоранта. Неспретно нашкрабани натпис тумачи слику: Alexamenos се моли Богу. Cfr. Тенденција натписа је јасна. Неки Алексаменов познаник руга му се што је хришћанин, што поштује човека с магарећом главом. Са хришћанима су се исмејавали и други да поштују бога с магарећом главом; на то се тужио и Тертулијан. Чини се да то исмејавање није било без повода. Међу хришћанима у оно доба верског синкретизма било је можда и таквих који су били раније поштоваоци Сета, египатског бога са магарећом главом. Палатинска карикатура распетога Христа сигурно је само набачена сличица неке позоришне пародије хришћанског распећа.
Распињање Христа на крст, на позорници, није представљало за античке посетиоце позоришта никакву нарочиту новост. Тај начин смрти приказиван је и у комадима који немају никакве везе с хришћанима. Смрт на крсту била је нормална казна за разбојнике. У популарном комаду мимографа Катула ο чувеном разбојнику Лауреолу главни јунак завршава на крсту. На свечаним представама приликом отварања флавијског амфитеатра, на крају овога комада заиста је прикован на крст један прави разбојник, који је на тај начин у грозним мукама убијен на позорници. Cfr. Тенденциозне ироничне представе против хришћана нису могле да спрече ширење нове вере. Догодило се обратно. Чак и глумци који су глумили у тим комадима постајали су хришћани. У каснијој традицији спомиње се да је било људи који су постали хришћани гледајући муке Христове. У опису мучења св. Калистрата прича се да је дед Калистратов Неокорос видео муке Христове и пришао му. Cfr. Постоји и нарочити тип светитеља-глумаца, то су „mimi et martyres", који су се на почетку своје каријере исмејавали на најгрубљи начин са хришћанским светињама, а касније, већ како се у житијима прича, опоменути од бога, прилазили су сами хришћанству. Типична биографија ове врсте сачувала се у опису мука св. Генезија. Св. Генезије био је глумац и играо је у комадима где се исмејавало са хришћанима.
На позорници добије епилептични напад. Глумац то схвати као казну Божију и пређе у хришћанство. Противници га туже и он буде присиљен да умре мученичком смрћу — на онај начин као што је било предвиђено у комаду где се исмејавала мученичка смрт хришћана. Cfr.
На позорницама Римског Царства муке хришћана упоређиване су са смрћу обичних разбојника. И Тертулијан спомиње ту сличност. Обарајући се на своје верске противнике (хришћане јеретике), вели за њих да њихово схватање Христових мука много личи на Катулову драму ο разбојнику Лауреолу. Cfr.
Мимске представе пре победе хришћанства наносиле су најтеже увреде и цркви и обредима и самом Христу. Касније се та антихришћанска тенденција позоришта напустила и заборавила, бар у широким масама народа, који је и даље јурио на представе мима. Свети оци грмели су против позоришта, нарочито св. Јован Златоусти. Али сва борба цркве против мимичних представа била је узалудна. После победе хришћанства брзо се прешло преко увреда. И глумци су постали добри хришћани. Било је међу њима неколико људи који су због нове вере претрпели мученичку смрт на позорници. Св. Генезије, глумац мученик, постао је заштитник глумачког сталежа. Св. Пелагија, некадашња балерина, постала је узор свете глумице покајнице.
Античке мимске представе прешле су заједно са многобројним осталим елементима класичне културе и у византинско хришћанско царство. Чини се да је у Византији од најстаријих времена мимична бурлеска утицала знатно и на црквено песништво. За некоје црквене песме знамо поуздано да су стваране под утицајем позоришне литературе. Св. Григорију из Назијанса пребацивали су да је једну своју химну компоновао у ритму куплета мимографа Софрона. То су разумљиве, нехотичне погрешке, ако се то уопште и сме називати грешком. Звук и ритам лаке позоришне поезије могао је допрети и до ушију црквених песника, који при томе нису имали сигурно никакве зле намере. Много је горе оно шго су чинили некоји византијски цареви. Нама је познато да су се на цариградском двору — у пијаном друштву — изводиле најнепристојније шале на рачун хришћанства. Михаило III Пијаница имао је у двору нарочите миљенике, неког пијаног Gryllosa и још дванаест њему једнаких другова. Тај хор развратника облачио се у свештеничка одела: Gryllos као патријарх, остали као митрополити; цар је био председник „рrоedros" колоније. У песмама уз китару имитирали су црквене обреде. Правили су одвратне пародије са причешћем. Једном приликом Gryllos је на најдрскији начин извргао руглу патријарха грубим песмама и опсценим понашањем. Пијани Михаило III није у тим шалама штедео ни патријарха ни своју мајку Теодору. Cfr.
Све што прича Скилица ο Михаилу III необично подсећа на теревенке цара Аугуста; само, Светоније описује „Аугустове божанске скупове" нешто краће. Сличност је толика да нас доводи у недоумицу: да ли је скандалозна прича ο лудостима Михаила III истинити опис његових манира, или је све то само литерарна позајмица Скилицина из неког старијег аутора. Ове сумње нарочито побуђује Скилицин назив Михаиловог друштва: „братство Кинеда-развратника". За цара Аугуста, вели Светониус, говорили су његови поданици исто: „Videsne, ut cinaedus orbem digito temperat?" Али за нас тај филолошки проблем нема неке нарочите важности. Сигурно је, да се у доба Скилицино знало за глумачке пародије највећих хришћанских светиња; те пародије личиле су много на античке позоришне комедије и врло је вероватно да су се у Цариграду и изводиле, разуме се не на јавним представама, већ у пијаном друштву. Cfr.
Те „представе" настале су вероватно под утицајем сличних старијих комедија у којима су исмејавани богови с Олимпа.
Још у XI столећу постојали су у Византији мимични комади који су на необично ироничан начин тумачили стару митологију. Очуван је један сценарио те врсте из пера познатог византијског полиграфа Константина (Михаила) Пселоса (сса 1018—1078). Цео комад био je удешен за програм неког music-halla нижег степена. Beh сам почетак морао је изненадити гледаоце својом непристојношћу. После су се ређале комичне и балетске тачке, а крај је био зачињен сасвим индецентном шалом. Cfr. Колико су разни пагански елементи — полуритуални, полуглумачки — утицали на византијски клир види се и по томе што се на сабору у Трулу нарочито расправљало ο сузбијању непристојности у разним црквеним обичајима. Канон 62. споменутог цариградског сабора забрањује прославе Календа, Вота, Брумалиа и првог марта. Иначе, шта се све на тим прославама изводило — и то у самој цркви Св. Софије — немогуће је описати. Патријарх Теофилакт, син Романа Лакапена, нарочито се истакао својим немаром у томе питању. За његових дана доспеле су чак и уличне песме и куплети из јавних кућа у цркву. Cfr.
Богохулне непристојности из околине највиших кругова сигурно нису утицале на црквену иконографију. Али некоји заостали елементи античких комедија, нарочито пародија против хришћана, могли су прећи у византинске духовне драме. Прво ругање Христу — у касарни — извели су Пилатови војници према некој комедији ο сиромашном краљу. Касније се ругало Христу и хришћанима у комедијама које су специјално против њих писане.
Крунисање Христа режирано је као пародија правог царског крунисања. За композицију Ругања у старонагоричкој цркви може се јасно доказати да је замишљена и изведена као пародија византинског царског церемонијала. Христос стоји у свечаној пози византијског цара. Cfr.У истом ставу портретисани су и наши владари. Трубачи, који на нашој фресци Ругања стоје у последњем плану, сликају се на истом месту и на илустрацијама царског крунисања. Cfr. И гротескна игра пред Христом може се схватити као пародија дворског церемонијала. Свечано појављивање византијског цара пред публиком није било праћено само свирком. У раскошном декору појављивале су се и играчице, које су својим играњем потенцирале свечано расположење целокупног призора. На бази цариградског Теодосијевог обелиска види се како је изгледао тај помпезни балет пред царем.Cfr. Да није група играча пред Христом у Старом Нагоричину пародија озбиљне, свечане игре у дворским церемонијама? На то помишља и А. Грабар; и заиста је то највероватније. На нагоричкој фресци два играча имају сакривене руке у рукавима. И то је донекле пародија церемонијалног прописа према ком поданик пред владаром не сме да покаже своје руке. Cfr.
Поред озбиљних игара које су извођене пред царем било је и шаљивих. Позната Готска игра више је личила на маскераду него на дворску церемонију. „Готи" су носили изврнуте кожухе, маске, штитове и копља којима су лупали по штитовима и викали неразумљиве речи: тул, тул. Још већу галаму дизали су гајдаши који су стајали испред „Гота".
Занимљиво је да се у најдужој песми која ie том приликом певана спомиње, одмах на почетку, царево крунисање.
Било би веома смело тврдити да је баш сама готска игра утицала на иконографски изглед ругања Христу, но веома је вероватно да су такве и сличне представе деловале на црквене живописце.
У бурном. политичком животу Византије ироничне представе царског крунисања нису биле реткост. И у средњем веку исмејавали су се поданици са омраженим владарима, као и у старом веку. Године 601. приређена је против цара Маурикија једна демонстрација која сасвим личи на оне веселе сцене из александринских уличних политичких нереда. Демонстранти, противници цара Маурикија, пронашли су неког човека који је личио на цара и са њим су извели читав низ непристојних шала. Прво су му дали неки бедни огртач, а после тога обављено је крунисање — са венцем белог лука. По шалама које је човек сличан Маурикију касније изводио види се да је он био мимични глумац; он је са својом партнерком приказивао извесну непристојну шаљиву игру која се и данас виђа на позорницама најнижег ранга. Теофанов опис ове демонстрације против Маурикија јасно сведочи да су Византинци, још почетком VII столећа, добро знали да изведу праву позоришну лакрдију кад је — према њиховом мишљењу — било потребно да се извргне руглу најсвечанији државни акт у монархији: царско крунисање. Друго је питање да ли су те пародије крунисања у VII столећу стајале у директној вези баш са оном мимичном представом ο бедном краљу од које су страдали Христос и сулуди Александринац. У тај проблем ми не морамо залазити.
Доста нам је што се из Теофановог причања може видети да је пародија Маурикијевог крунисања била изведена у стилу мимичне представе.
Византијске дворске свечаности имају много театралних елемената. Зато се и пародије тих церемонија лако претварају у комичне позоришне представе. Овде се сада само намеће питање: да ли је Ругање Христу у Старом Нагоричину настало као сликана карикатура византинске дворске свечаности, или је настало под утицајем неких драмских представа, где је сцена са ругањем била режирана као пародија царског крунисања?
Иконографија Христових мука у православном живопису одавно се доводи у везу са византинским црквеним драмама. Постоји доста опширна литература ο овом проблему; то су већином полемике. Но у том комплексу питања ο односу иконографије према драми има — поред множине хипотеза — и неколико сигурно утврђених чињеница. Cfr.
Византинци су имали побожне драме у којима су приказиване муке Христове. Сачувани су и сценарији за те представе. Чини се да су драме извођене у цркви.
Лиутпранд пребацује Грцима да св. Илију славе у позоришту, а Симеон Солунски опет нагрђује Латине што на раскршћима и трговима глуме мистерије.
По детаљима се види да је и византинска побожна драма сачувала неке елементе античког мимуса. На пример, у сценарију који је недавно публиковао А. Фогт стоји ова упута ο приказивању Христа и Магдалене код Симона: „qu'elle (sc. la prostituée) aille chez le parfumeur pour acheter le parfum parlant avec le parfumeur, faisant les demandes et les responses necessaires".Cfr. Реч je ο Марији Магдалени која је просула мирис на Христове ноге. У Светом писму, међутим, није описана куповина мириса и разговор грешнице са трговцем. То је у сценарију додано; исти додатак постоји и у текстовима латинских мистерија. Одавно је познато одакле је доспео у драму тај трговац који се у Светом писму не спомиње: то је типични „бакалин", комична фигура варалице и шпекуланта из мимуса. Cfr. У споменутом грчком сценарију (он је из XI или XII столећа), нарочито се тражи од режисера да буду дијалози озбиљни: „Ou'il ne se dise rien qui puisse porter les spectateurs au rire". Cfr. Према томе, вероватно je да ce сцена између блуднице и трговца — у оно доба — изводила децентно, иако је то позајмица из античке комедије.
У Византијском Царству очувао се касноантички обичај да се народ са царем исмејава у позоришту. Та јавна ругања владару у хиподрому била су слична старим веселим упадицама у комедији. Cfr. Цару Фоки „Зелени" су довикизали: „Опет си у чашу вирио, опет си памет попио". Cfr. Познато је да је Јустинијану публика у позоришту добацивала да је магарац.
Исмејавање са Маурикијем већ сам раније споменуо. Но све су то биле невине шале према оним џелатским церемонијама којима су понижавани и мучени збачени цареви у хиподрому пред народом. Погубљење збаченог цара приказивано је као позоришна сензација. Да би забава дуже трајала, измишљана су одвратна мучења. Јустинијан II (705) изводи у хиподром своје такмаце, оборене цареве Леонтија и Тиберија III, и грозно их мучи и понижава пре погубљења. Cfr. Убијања, сакаћења и ругања у хиподрому нису имала само један циљ — да задовоље мрачне страсти народа; то су биле и државне свечане егзекуције. Мучење и смрт Андроника Комнена показује до каквих су се одвратности спуштали инстинкти: „Цара посадише на шугаву камилу и унакажена водаху га Цариградом ... жене су у мучењу однелу победу над људима. Бацале су се на Андроника чим су стигле гадним, полевале су га кључалом водом, зубе му избијале, а он је трпео мирно и достојанствено; смирено је само говорио: Господи помилуј. Зашто мрскате разбијену трску?.. . У хиподрому обесише Андроника унатрашке и Латини су у мржњи и бесу кушали на њему мачеве ... Унакажено тело бадише после где се звери у хиподрому бацају." Cfr. Андроник као да се у тешким часовима сећао Христових мука; цареве речи подсећају на једно место из Матеја (12,20). Убиство праћено заједљивим понижењима и пародијама добијало је још страховитији изглед. Све је то могло утицати и на режисере духовних драма. Аутор палатинског сценарија Христових мука истиче у уводу како режисер мора да изазове својом представом код гледалаца чуђење и ужас. „Mais que toute chose se fasse en vue d'admiration ou de l'effroi". Cfr. Описани призори у хиподрому давали су довољно упутстава којим се средствима изазивају и та осећања.
У палатинском сценарију је ругање Христу описано сасвим тачно према Светом писму. Са Христом се исмејавају војници.
Нема нигде ни спомена ο играчима. Α баш на илустрацијама Христових мука из XI столећа појављују се жонглери са дугим рукавима. У четверојеванђељу Laurentianae (Laur. VI, 23) човек у краткој туници са дугим рукавима ступа испред Христа. Cfr. У Нагоричину жонглери заузимају цели први план слике. Да ли би у композицији могао да заузима тако важно место неки елеменат који је сликару мало познат или чак неразумљив? То је тешко веровати. Ми смо већ раније споменули да има на нагоричкој фресци много детаља који упућују на позориште и на пародије византијског дворског церемонијала. Да ли све то значи да је наш мотив узет из неке црквене драме у којој су поругу с Христом глумили играчи, а не војници?
Има неколико дубровачких извора по којима би се дало закључити да су у Приморју већ почетком XIV столећа приказиване побожне драме. Ј. Тадић у књизи ο дубровачким Јеврејима спомиње одлуке Малога већа по којима се види да су се Дубровчани ο ускршњим покладама радо прерушавали у Јевреје. Ј. Тадић одмах закључује: „То је стајало у вези са средњовековним црквеним приказивањима и играма". У наведеним изворима нигде се не спомиње да су то мистерије — на ту претпоставку донекле упућује израз ludus (у одлуци од 13. марта 1331), јер ludus је заиста термин за приказивање; и режисер се на западу обично зове regens ludi. Тадићеву хипотезу подупире и један занимљив податак из историје старе немачке драме. Год, 1338. у Freiburgu im Breisgau донесена је одлука да се нико не сме исмејавати са Јеврејима. Та забрана сигурно стоји у вези са приказивањима Христових мука, у којима су нарочито несимпатичну улогу играли Јевреји. Cfr. „Јевреји", преобучни Немци, у средњовековним драмама истичу се нарочито у сценама пред само распињање Христа. Најфанатичније мрзе Спаситеља четворица који предводе масу приликом ругања.
Судећи по грубом тексту улоге, вероватно су те Јевреје глумили одрасли. Међутим, код нас у Дубровнику спомињу се као маскирани Јевреји и деца. Мало веће доноси 28. марта 1331. одлуку: . . . quod aliqua persona orninis aetatis a XII annis supra non possit se facere carbonezum seu Judeum.. Cfr., дакле могу ce маскирати само деца до дванаест година. Овај податак приближује нас Италији. У фирентинским побожним представама главну реч воде деца. У прологу тих драма мали глумци се извињавају:
„Giovani siamo, а questo росо usati;
е siam pur giovanetti:
pero scusate e' nostri teneri anni
s'e' versi non son buoni ovver ben detti:
ne sanno de Signor vestire i panni
ο vecchi ο donne esprimer fanciuletti."
Ta фирентинска деца глумци, у сувише пространим хаљинама одраслих, својом игром, песмама и музиком необично много личе на наше дечаке играче у Старом Нагоричину. У италијанским дидаскалијама верских драма стално се наглашује свирка и игра. Cfr. То је главно занимање и малих жонглера пред Христом у Старом Нагоричину. Било би и сувише смело тврдити да су фигуре на првом плану старонагоричког Ругања насликане под утицајем уметности западне Европе. Сиенска опрема најстаријих италијанских црквених драма много је зависила од иконографије која је тада била још сасвим у традицијама византинског сликарства. Cfr. Према томе, у нашем случају, паралелне појаве у Италији више упућују на Исток, него на Запад.
Византинске побожне представе нису имале увек облик правих драма. Крајем VI столећа појавиле су се прво литургичне представе у којима је свештенство представљало света лица.
Тек у X столећу настају праве сценске драме са глумцима. Палатински сценарио у рукопису XIII столећа показује како су биле те мистерије режиране. У XV столећу византинска црквена драмска уметност опет је у регрсији. Cfr. Мистерија Ο тројици отрока у пeћu, коју је гледао Bertrandon de la Broquiere у Цариграду (1432), спада у литургичне драме које се дају у цркви и у којима глуме свештеници. Cfr. Тако се постојање правог византинског побожног позоришта може ограничити на доба између X и XIV столећа.
Симеон Солунски, на почетку XV столећа, са револтом описује латинске представе Христових мука. Нарочито пребацује католицима што глуме распеће. Вређа га што Спаситеља представља човек (глумац) намазан животињском крвљу. Љути се на апокрифне детаље у драмама, на податке који не постоје у Светом писму. Представљати на позорници: распеће, Богородицу, Светог Духа, није само противно традицијама, вели Симеон, него јс и бесмислено и сасвим неумесно. Симеон Солунски пребацује Латинима да чине грех изводећи Христа на позорницу — но Грци су чинили исто, ако не у XV, оно сигурно у XIII столећу. Споменути палатински рукопис показује да су византијске инсценације биле истина озбиљне и свечане, само ни оне нису биле састављене једино према тексту Светог писма; било је ту и доста додатака из апокрифа (нарочито из Acta Pilati) , па чак и реминисценција на мимичке представе. Cfr.
Фреске у Старом Нагоричину радили су Грци: Михаило и Еутихије, 1317—1318. год. G. Millet нарочито истиче да се на њима осећа утицај Цариграда. На другом месту Мије наглашава да „војници" са дугим рукавима упућују на хеленистички прототип. Исто понавља и износи нове доказе А. Грабар. Оба аутора долазе до истих резултата помоћу компаративног материјала. Међутим, један детаљ на оделу нагоричких играча директно упућује на њихово хеленистичко порекло. Тунике жонглера украшене су старим мотивима „paragaude". Тај је орнамент био нарочито раитарен у хеленистичкој уметности Сирије и Египта. Cfr. Постоји, дакле, много разлога који говоре за то да је нагорички тип ругања Христу хеленистичког порекла. То нам може послужити као најсигурнији ослонац за решавање нашег главног питања: откуда пред Христом играчи? Хеленистички Исток био је домовина и најомиљенија средина касноантичког мимуса. У крајевима где су традиције ових класичних лакрдија биле најјаче, могла се и формирати таква иконографска тема ругања каква нам се очувала у Старом Нагоричину. У тим крајевима најлакше су се играчи и могли уплести у побожне драме.
У нагоричком Ругању играчи се дугим рукавима свакако су пренесени из неке драмске инсценације Христових мука. Режија овога призора могла се извести као пародија дворске церемоније, свечане игре пред царем. Cfr.
Познати француски историчар уметности Е. Мал описао је опширно, у своме делу L'art religieux de la fin Моуеn age en France, процес који ce догодио крајем XIV столећа у француској иконографији: у црквеном сликарству Француске створени су у то доба нови мотиви под утицајем побожне драмске уметности, која се необично брзо расцветала у северозападној Европи, у северној Француској, у Низоземској и Немачкој. Е. Мал био је убеђен да се исти доминантни утицај мистерија на иконографију каснијег средњег века осећа и у Италији. Новија истраживања историчара италијанске црквене драме показала су да је Мал сувише генерализовао. „У Италији фигуративна уметност није била слушкиња драмске уметности." Cfr. Италијанско сликарство Тренчета и Кватрочента развијало се без знатног учешћа тадашњих мистерија и „похвала". Може се рећи да се само у извесним, усамљеним случајевима из фресака може разабрати каква је изгледала сценска опрема италијанских светих представа. Сличан процес догодио се и у источнохришћанском сликарству.
Појава византијске црквене драме и појава нашег иконографског мотива сасвим се хронолошки поклапају. У Византији је настала права побожна драма тек у X столећу, а најстарији нама познати мотив ругања, у коме учествују играчи, сликан је у XI столећу. Ту је утицај позоришта на иконографију свакако постојао. Византијска побожна драма била је кратког века. Сценска уметност брзо се претопила у театралне црквене церемоније, зато она није ни могла утицати у оноликој мери на иконографију како је то покушавала да докаже В. Котасова. Но, и из доба цветања, из ХI, ХII и XIII столећа, византинске „мистерије" оставиле су трагове свога утицаја на црквено сликарство. Пример тога утицаја сачувао се у нагоричкој композицији Ругања. Црквена драмска уметност, која је створила овај занимљиви мотив, пала је касније у заборав, а иконографска тема задржала се под окриљем традиције још столећима у црквеном живопису. Cfr.
На композицијама ругања Христу у каснијем живопису, из доба турске владавине, виђају се често младићи који пред Спаситељем играју неку игру држећи у рукама марамице. Та игра на фрескама XVI и XVII столећа много личи на данашњи начин играња по селима. На сликама призора из Светог писма јасно се види да је у живопису сеоских цркава XVI и XVII столећа много детаља узето из свакодневног живота. Анахронизми се нарочито опажају у облицима покућства, посуђа, ношње и оружја. Упоредним испитивањем детаља каснијег црквеног сликарства и данашњих народних игара могло би се утврдити да ли су и неки народни обичаји утицали на новију иконографију.
Слика ругања стајала је у средњем веку под утицајем сцена из уличног живота грађана. У старом иконографском мотиву Крунисања Христовог сачувао се без сумње траг мимичних представа и пародија дворског церемонијала. Вероватно се сличан процес догодио и у сликарству каснијег доба. Призор ругања Христу у посељаченом живопису XVI и XVII столећа добио је изглед сеоске веселе игранке. Тешко је одговорити да ли је и у овом случају смешна церемонија била пародија каквих сеоских свечаности или илустрација шаљивих ругања сеоским првацима. То питање могли би решити једино познаваоци наших сеоских обичаја, игара и песама. У срећном случају могли бисмо на овај начин да се упознамо и са касним варијантама песама и игара које су некада инспирисале средњовековне сликаре. Јер, стари мимус више је припадао животу него књижевности. Ова грана драмске уметности, као „diuturna imitatio uilium rerum et leuium personarum", сасвим ce слабо очувала у старим текстовима. Cfr. Њени трагови живе, то је већ одавно примећено, у импровизацијама вашарских комичара, а садржина тих представа памтила се и подражавала у селима.


Narodna starina (Zagreb). 14 : 35 (1939) 15—32 ca 4 сл.

Email a comment