INDIJA U NAŠOJ STAROJ KNJIŽEVNOSTI I UMETNOSTI

Svetozar Radojčič

Tajanstvena, daleka Indija mnogo je interesovala naše ljude u Srednjem veku. Nejasne vesti o zemlji, ljudima, životinjama i plodovima Indije, jedva su — u Srednjem veku — imale u sebi po koje zrno istine. Znalo se toliko da se nalazi iza daleke Persije, da je ogromna i da je bogata. U uobrazilji srednjevekovnog čoveka ona je bila na istočnom „kraju sveta“ — od retkih moreplovaca koji su do nje plovili znalo se ipak da u njoj sija sunce „kao i kod nas“. U čudnoj mešavini fantazije i stvarnosti koja se stolećima ponavljala u srednjevekovnim geografskim spisima, Indija je bila najviše udaljena od realnog sveta. Po toj svojoj osobini, kao „zemlja snova“. Indija je u svim srednjevekovnim književnostima evropskih naroda, u opštim crtama, bila ista.
Fantastična Indija nije izrasla iz naivnog neznanja srednjevekovnog čoveka. Već u Starom veku pojavljuju se mnoge kasnije ponavljane neobične priče o Indiji. U četvrtom veku pre naše ere napisao je Grk Ktezijas nekritično, naivno i zanimljivo delo o Indiji, skoro bajku, u kojoj se naročito mnogo priča o čudnim indiskim životinjama. Ktezijini tekstovi očuvali su se bolje u kasnijoj tradiciji nego Aristotelova naučna ispitivanja o životinjama Dalekog Istoka. I fantastično bogati ljudi iz Indije iz srednjevekovnih priča već su bili poznati i starim Rimljanima; za njih je Indija bila domovina velikih bogataša. Princ iz bajke u jednoj rimskoj komediji pojavljuje se kao „indiski kralj“.
U našoj srednjevekovnoj kulturi indiski motivi su dosta česti. Oni se pojavljuju u raznim granama književnosti i umetnosti, po neki put u većim celinama koje se odnose na Indiju, a još češće u fragmentima i na mestima gde bi ih najmanje očekivali.
Glavna obaveštenja o Indiji crpli su naši stari iz „Hrišćanske topografije“ Kozme Indikoplova, iz „Priče o indiskom carstvu“ i iz romana o Aleksandru Velikom.
Kozma, trgovac aleksandriski, napisao je oko 547 godine naše ere svoju topografiju koja je u prvoj verziji imala svega pet knjiga. Poslednje dve knjige, koje su posle Kozminih dopisivanja izgleda dodane znatno kasnije, govore o Indiji. Naši prevodi grčkog originala nastali su u XV veku. Najlepši srpski ilustrovani rukopis Kozme pisan je 1649 godine u manastiru Sv. Trojice kod Pljevalja. Indija u poslednje dve knjige Kozmine topografije skoro sasvim zalazi u carstvo fantazije. Ukrštanjem postojećih životinja često su u topografiji ilustrovana i opisivana monstra, plodovi žive uobrazilje piščeve. Skoro kao u lovačkim pričama izvrće se istina uz naivno isticanje svog ličnog iskustva. Naslika se, naprimer neko čudovište koje liči u isti mah na slona i vepra — a uz sliku se doda — da bude verovatnija — tekst: vepra slonovskog i videh i jedoh! U Indiju, zemlju najčudnijih mogućnosti, srednjevekovni čovek strpao je sve svoje fantazije o životinjama i ljudima, o bezmernim veličinama i neopisivim bogatstvima.
Najiscrpnija slika te zamišljene Indije— u našoj srednjevekovnoj književnosti — nalazi se u romanu o Aleksandru Velikom, u glavama u kojima se opisuje vojna ekspedicija u Indiju. U romanu se naročito iscrpno priča o teškim bitkama sa indiskim carem Porom. Uz svake vrste preterivanja spomene se detalj koji, kao slika, potpuno odgovara indiskoj stvarnosti, tačno se opisuju za bitku obučeni slonovi sa kulama na leđima. O ratničkim sposobnostima stanovnika Indije naši su se stari obaveštavall i iz odlomaka o Trojanskom ratu u hronici Konstantina Manasesa, koja je i kod nas u Srednjem veku prevođena. Po tome tekstu Indijci „crnoga lika“ učestvuju u bici za Troju pod komandom cara Tavtanta (u grčkom tekstu T A N T A N A). „Crni ljudi“, bili oni Etiopljani, Arapi ili iz Indije, smatrani su u srednjevekovnim romanima kao naročito opasni. Dvoboj između Aleksandra Velikog i indiskog cara Pora opisan je u romanu o Aleksandru kao jedan od najopasnijih momenata u životu mladog makedonskog cara. Zanimljivo je da se opis toga dvoboja — sa izmenjenim imenima junaka — skoro doslovno ponavlja u poznatoj pesmi o Kraljeviću Marku i Musi Kesedžiji. Aleksandar jedva pobeđuje indiskog cara i to lukavstvom. Por gubi život u dvoboju, a Aleksandar ulazi u indisku prestonicu Indipolj. U opisu Porove palate tekst prelazi sve granice hiperbole: zidovi su joj od zlata, krov zlatan, svi stubovi zlatni sa biserom i dragim kamenjem. Zlatni kipovi i reljefi u carskoj palati pretstavljali su dvanaest meseci („u ljudskom liku“) bojeve svih velikih careva itd. Kako je opisivan Aleksandrov plen dosta je da navedem ove pojedinosti: deset hiljada lavova i dvadeset hiljada leoparda!
Po toj zemlji koja sva blista u zlatu, koja se guši u bogatstvu ne lutaju samo osvajači. U nju pisci apokrifnih priča šalju i apostole. U očima naivnih pripovedača-apokrifa, kao zemlja nekrštenih Indija je leglo teških grehova čoveka prema čoveku. I kad naši pevači narodnih pesama sastavljaju svoje lettres persanes da šibaju poroke domaće sredine, oni se služe pesničkom slobodom da nemoral pokorene raje iz Srbije premeste u Indiju, u zemlju prokletu. Ta nehrišćanska Indija je teški teren za apostole. U apokrifnom životu sv. Tome po jednom srpskom rukopisu XIV veka, opisuje se opširno koliko je nepoverljivi apostol imao muke sa preobraćanjem indiskih naroda u hrišćanstvo. Sasvim izmišljene priče o Tominim doživljajima na Istoku bile su poznate već našem starom piscu Teodosiju, koji delatnost sv. Tome u Indiji upoređuje sa životom sv. Save na Svetoj Gori. Tomino putovanje u Indiju spominje se i u mnogo čitanim apokrifnim pričama o Bogorodičinoj smrti. U opisu događaja pred sahranu Bogorodice napominje se kako Toma nije mogao da stigne na pogreb, jer je bio u dalekoj Indiji. Kako su svi apostoli — po istoj priči — imali najbrže prevozno sredstvo, oblake, oni su na njima doleteli na vreme: jedino je Toma u Indiji bio toliko daleko da je njegov oblak zakasnio za svečanost. Ipak, izmišlja se dalje. Toma se u vazduhu sreo sa Bogorodicom kad je ona uzletela na nebo. Ova epizoda sa Tominim putovanjem iz daleke Indije često je ilustrovana na našim freskama XIV veka.
U geografskoj i zabavnoj literaturi Srednjeg veka, Indiju su opisivali većinom ljudi koji su o njoj malo znali i dosta izmišljali. Mnogo su zanimljiviji originalni elementi indiske kulture koji su doprli do srednjevekovnog mediteranskog sveta.
Bogata indiska književnost ušla je rano i u srednjevekovnu Evropu. U staru srpsku književnost dospeli su iz Indije delovi iz Pančatantre i celi život Bude u obliku života sv. Varlaama i Joasafa.
image

Studenica, Bogorodičina crkva, Varlaam

Preko vizantiske književnosti dobili smo zbornik indiskih poučnih priča pod naslovom Stefanit i Ihnilat; to su delovi Pančatantre u kojima vaspitač sinova jednog indiskog cara priča svojim đacima poučne priče. Koliko su te priče mogle stolećima da interesuju našeg čoveka najbolje pokazuje činjenica da ih je Matija Reljković još u XVIII veku prepričavao 1767 godine! Razume se ne iz naših starih srednjevekovnih tekstova, već po francuskom prevodu koji je uzet iz persiske redakcije istoga dela. I pojedine priče iz Pančatantre prevođene su na srpski iz vizantiskih tekstova. Tako je priča o zmiji — u jednom Zborniku Despota Stefana Lazarevića — ustvari peta priča treće knjige Pančatantre.
Najzanimljivija pozajmica iz Indije u našoj srednjevekovnoj književnosti svakako je život dvojice svetaca koji nisu nikada postojali, život sv. Varlaama i njegovog učenika Joasafa.
Jedan članak u „Journal des débats“, štampan 26 jula 1859, izazvao je veliku senzaciju među tadašnjim intelektualcima. Edouard Laboulaye, pisac koji se živo interesovao i za našu književnost i prevodio naše narodne priče, počeo je da tvrdi da je popularna srednjevekovna legenda o hrišćanskim svecima Varlaamu i Joasafu ustvari biografija Bude. Kasnija ispitivanja pokazala su da je Laboulayevo tvrđenje tačno. Jedna indiska knjiga o Budi prepravljena je, verovatno u VI veku. za hrišćanske potrebe. Zahvaljujući običnom plagijatu, Buda je ušao u hrišćanski kalendar kod pravoslavnih kao sveti Joasaf, kod katolika kao sveti Josafat.
I u hrišćanskoj legendi biografija Budina ostala je u osnovnim crtama neizmenjena. U njoj se priča kako je indiski car Avenir imao sina Joasafa, kako je mladi kraljević, pod uticajem učitelja pustinjaka Varlaama, omrzao ovaj svet i kako se posle očeve smrti, povukao i sam među pustinjake.
Naročito su bile omiljene u Srednjem veku poučne priče koje je Varlaam pričao kraljeviću; one su često odvojeno prepisivane kao samostalni tekstovi. Priče ove legende indiskog porekla prešle su u skoro sve književnosti kulturnih naroda. Roman o Varlaamu i Joasafu preveden je i na staroslovens
image

Studenica, Bogorodičina crkva, Joasaf


Srbi su priču o indiskom careviću znali već početkom XIII veka. Na freskama glavne crkve u manastiru Studenici (iz 1209 godine) nalaze se likovi obojice glavnih junaka romana, i Varlaama i Joasafa. Nedavno otkriveni natpis pokazao je da se o slikanju Bogorodičine crkve u Studenici brinuo Sveti Sava. Ta činjenica sasvim dobro objašnjava prisustvo „indiskih“ svetaca u Studenici; Sveti Sava je očevidno hteo da u društvu najuglednijih svetaca naslikanih u centralnom delu crkve, pokaže i jednog „monaha-princa“ kakav je bio i on sam. Sto godina kasnije, 1309 godine, pojavljuje se na freskama prizrenske katedrale opet jedna scena iz romana o indiskom careviću. Na prvom spratu zvonika prizrenske katedrale naslikan je neobični prizor koji je — u prvi mah — izgledao sasvim zagonetan. Na jednom drvetu okačen o slabu granu, lebdi čovek na koga se ustremila fantastična zver inorog (licorne). Taj čovek u opasnosti, detaljno je opisan u jednoj priči romana o careviću Joasafu; isti čovek na drvetu, kao simbol „prolaznosti zemaljskih slasti“ naslikan je i u velikoj solunskoj bazilici sv. Dimitrija.
image

Призрен, Богородица Љевишка, катихумена, западни зид, у лунети: Прича о сујети људској из романа о Варлааму и Јоасафу, 1307-1309

Priče iz romana o indiskom careviću naročito su se širile preko ilustrovanih komentarisanih psaltira. U čuvenom srpskom minhenskom psaltiru iz kraja XIV veka nalazi se ista scena iz indiskog romana koja je slikana u prizrenskoj katedrali. Kasnije se ova scena pojavljuje u ruskim psaltirima iz kraja XV veka kao tumačenje 143 psalma.
image

Minhenski psaltir, list 2 recto, scena iz romana o Varlaamu i Joasafu

Budin život, u hrišćanskoj interpretaciji, postao je krajem XIV veka omiljen uzor isihastima (HESYCHASTEN), monasima koji su bili pretstavnici najjačeg religioznog pokreta u kasnom vizantiskom carstvu. Čuveni isihasta, polemičar i pisac, Grigorije Palama naročito je poštovao sv. Joasafa. U solunskoj crkvi sv. Dimitrija sačuvana je jedna freska koja pretstavlja Grigorija Palamu sa svetim carevićem Joasafom. Palamin zaštitnik, vizantiski car i poznati književnik Jovan Kantakuzin, uzeo je sebi novo monaško ime Joasaf, kad se 1354 povukao u monahe. I poslednji Nemanjić, carević Jovan, sinovac cara Dušana, oduševljava se primerom svetog Joasafa, odlazeći 1381 godine u monahe, on uzima novo ime Joasaf.
Koliko je Buda, kao hrišćanski pustinjak Joasaf, u drugoj polovini XIV veka visoko poštovan na hrišćanskom istoku možda najočevidnije pokazuje jedna minijatura u rukopisu dela cara Jovana Kantakuzina koji se čuva u pariškoj Narodnoj biblioteci. U tom pariškom rukopisu naslikan je dvostruki portret autora; u istom okviru, sa leve strane, stoji Jovan kao vizantiski vasilevs, u punom ornatu, a sa desne strane opet on, kao monah Joasaf u skromnom crnom odelu isposnika.
Danas je skoro teško shvatiti koliko je jedna pozajmica iz budističke književnosti mogla da oduševljava ljude koji su kao vladari, polemičari i pisci stvarali istoriju svoga doba.
Indiski motivi u našoj srednjevekovnoj kulturi sasvim su raznoliki. Naivno slikani lik cara Pora, inspirisan Aleksandridom, u manastiru Temskoj, prešao je sa freske u sadržinu narodnih priča. „Drvo života“ iz prizrenske katedrale, uzeto iz priča biografije sv. Joasafa, uticalo je svakako u XIV veku na mentalitet građana stare prestonice Nemanjića. Puni tekst romana o Varlaamu i Joasafu zanimao je najživlje duhove kasne vizantiske književnosti.
Ako bi se moglo ikada govoriti o „plodnim zabludama“ — Indija naše srednjevekovne umetnosti i književnosti bila je zaista izvor neobičnih inspiracija, koje su uticale na odluke važnih istoriskih ličnosti i koje su oplodile fantazije pisaca, slikara, narodnih pevača i pripovedača.
Bajka o Indiji rasla je u uobrazilji svih evropskih naroda, od starih Grka do kraja Srednjeg veka. Ta stolećima kristalisana zabluda ulepšavana je i preterivana u carstvu umetnosti kao stalna hiperbola. U danima mladosti sadašnje evropske kulture — u Srednjem veku — Indija je bila zemlja svih mogućih pesničkih sloboda, zaista ona zemlja o kojoj guslar peva našim seljacima:
Povešću vas u zemlju Indiju
Dje štir raste konju do koljena
Djetelina trava do ramena.
Otkle nikad ne zalazi sunce...
Ne razlikujući se mnogo od drugih u preterivanjima. indiskih neobičnosti, naši su je opisali ipak na svoj način, kao raj pastira. Tako je Indija naše stare književnosti i umetnosti dobila svoj originalni prirodni završetak, Indiju naših narodnih pesama.


Međunarodna politika (Beograd). 115 (16. I 1955) 13—14.

Email a comment