МИНХЕНСКИ СРПСКИ ПСАЛТИР

Светозар Радојчић

У Државној библиотеци у Минхену чува се, поред осталих драгоцених словенских рукописа, и чувени српски псалтир из последње четврти XIV века. Како je ова књига доспела у Баварску, објашњава латински запис на првој страни рукописа: „Istum librum mirabilem е Turcia secum attuli . . . Wolfgangus Henricus Gemel de Flischbach . . . militiae electoralis bavaricae commissarius generalis . . ." Нешто дужи латински текст даје још детаљније податке: да je псалтир поклоњен манастиру Gotteszell, и то 9. јануара 1689. Краће време псалтир je био у Регенсбургу у манастиру св. Емерама, а почетком XIX века доспео je у Минхен. Из српских записа у рукопису види се да je псалтир припадао деспоту Ђурђу Бранковићу (+ 1456) и да je почетком XVII века био у манастиру Прибина Глава, у Срему. Три године, између 1627. и 1630, псалтир je био у библиотеци тадашњег српског патријарха Пајсија у суседном Врднику. Стари патријарх, велики љубитељ књига, оправио je псалтир, повезао га и дао да се цео прекопира, заједно с минијатурама. Тако je настала копија минхенског псалтира, занимљив рукопис који je изгорео с осталим књигама Народне библиотеке у Београду 7. априла 1941. г.
Оба псалтира, минхенски и његову копију, из почетка XVII века, издао je 1906. године у Споменицима (Denkschriften) бечке академије Josef Strzygowski. Српски минхенски псалтир појавио се у тренутку кад се у историји уметности водила оштра дискусија о проблему: Исток или Византија? Штриговски je очевидно био убеђен да je и у српском минхенском псалтиру нашао нов аргумент за своје широке концепције. На своме „напредовању према Истоку" Штриговски се 1906. налазио у Сирији — и тако je и минхенски псалтир доведен у везу са Сиријом. Теорија Штриговског о тобожњем сирском пореклу минхенског псалтира одбијена je већ у првим критикама његове књиге. Одлучно су се сложили против Штриговског у овом питању Кондаков, Мије (Millet) и Дил (Diehl). Колико je минхенски псалтир изазвао широки интерес у тадашњој историји уметности може ce најбоље закључити по томе што je он y критикама знатно прецизније анализован неголи y самој монографији Штриговског.
image

Минхенски псалтир, лист 133 recto, Псалам 103, 26 Земља и море

Па ипак заслуге Штриговског за испитивање српског минхенског псалтира остаће заувек од највећег значаја; пре свега, зато што je он тај драгоцени споменик старог српског минијатурног сликарства унео y историју источно-хришћанске уметности и зато што га je беспрекорно описао, иконографски први анализовао и релативно тачно датовао.
Оба главна критичара Штриговског налазила су ce y знатно повољнијем положају од њега: и Кондаков и Мије добро су познавали сликарство y Србији и Македонији. Према томе, Мијеу није било тешко да констатује основну чињеницу која му ce сама наметала, наиме, да су минијатуре минхенског псалтира део оног сликарства које ce сачувало на многобројним фрескама XIV века на целом Балкану. Прецизни и опрезни Мије и ту ce оградио. Испитујући иконографију јеванђеља он констатује : „. . . nos analyses ont démontré que le psautier, par les thèmes évangéliques, appartient à l'iconographie monumentale, telle que nous l'observons alors dans les Balkans. Sur ce point, tout au moins notre miniaturiste ne doit pas plus à l'Orient que les peintres de Milutin et de Dušan . . .". Држећи ce стриктно своје теме, Мије je дао детаљну иконографску анализу оних минијатура y минхенском псалтиру које ce односе на земаљски живот Христов; он није улазио y иконографско испитивање осталог, већег, дела илустрација, a исто тако није ce упуштао y стилску анализу мкнијатура.
Илустрације минхенског псалтира деле ce, по садржини, углавном на четири групе. Најбројније су илустрације старозаветних догађаја, међу којима ce највише истичу призори из живота Давидовог; пада y очи да су нарочито илустрована ратничка дела Давидова. Као посебна група одвајају ce сцене које су, као илустрације тумачења псалтира, позајмљене из побожних романа, научне и црквене литературе. Cf. У трећу групу спадале би сцене из Новог завета које ce y разним циклусима понављају. И, на крају, одвојену целину чине илустрације црквених песама међу којима ce особито истичу сцене Богородичиног Акаткста.
Компаративни материјал, који je 1906. године стајао на располагању критичарима Штриговског, нагло je последњих година порастао.
image

Минхенски псалтир, лист 2 recto, сцена из романа о Варлааму и Јоасафу

Већ за минијатуру, на другом листу, која представља једну сцену из познатог романа о Варлааму и Јоасафу, појавила ce недавно нова паралела : фреска исте садржине y призренској катедрали. За минијатуру на седмом листу, која представља св. Духа како инспирише цара Давида при писању псалтира, Штриговски je као паралелу навео минијатуру из једног грчког рукописа XI века, из миланске Амброзијане; сада je позната читава група српских ауторских портрета истог типа — и то из XIV века. Cf.
image

Минхенски псалтир, лист 7 recto, св. Дух инспирише цара Давида при писању псалтира

Листајући српски минхенски псалтир могло би ce тако на свакој трећој — четвртој страни застајати. Само за минијатуре Богородичиног Акатиста постоје три неискоришћена циклуса за упоређење: Дечански Акатист (око 1340), Акатист из Матејче (око 1355) и из Марковог манастира, који je сликан око 1371. године.
Мије ce — y своје доба — задовољио општом констатацијом да минијатуре минхенског псалтира личе на њему савремене српске фреске. Нове иконографске паралеле пружају сада два знатно одређенија податка: прво, да je минхенски псалтир настао негде између 1370. и 1390, и друго, да су мајстори били негде из македонских области. За потврду оба податка навешћу само неколико доказа. На пример, минијатуру на листу 58 verso; призор представља Деисис: y средини Христос као rex regnantium, са анђелима као гардистима, са пророком Давидом и Богородицом која je обучена y одело византијске царице. Скоро идентична композиција насликана je изнад портала цркве Богородице захумске (Ζαχλουμήστισα) на Охридском језеру; Христос y оделу византијског цара збунио je чак и ученог Гелцера да помисли да je особа на престолу српски цар Урош.
image

Минхенски псалтир, лист 58 verso, Деисис

Слична композиција понавља ce и y Марковом манастиру. Касније, све до краја XVI века, овај тип Деисиса слика ce неизмењен y црквама y Костуру и околини Скопља.
На околину Скопља, као на место постанка минијатура y минхенском псалтиру, упућују и карактеристкчни детаљи из циклуса мука Христових; на пример, Христос и кћери јерусалимске и побадање крста; за прву сцену најближа паралела појављује ce y Матејчи (код Куманова), док друга минијатура (побадање крста) много личи на фреску исте садржине y Марковом манастиру код Скопља.
Колико мајстори минхенског псалтира добро познају и нешто старије сликарство y истој области види ce по минијатури која показује како Бог убија прворођене y Египту. Фигуре y првом плану, лево, тачно понављају на исти начин компоновану групу апостола са фресака молитве y Гетсиманском врту, y Охриду, на новооткривеним фрескама из 1295. године; касније ce јако сличне групе понављају y Матејчи и Андрејашу; занимљиво je да илуминатор — y овом случају — инсистира на тачном копирању старијих узора.
Од осталих иконографских појединости y српском минхенском псалтиру споменућу само још једну. На листу 146 verso налази ce доста оштећена минијатура св. Тројице као илустрација и тумачење почетка 109. псалма („Рече Господ Господу мојему: сједи мени с десне стране . . ."). На једноставном bisellium-y седи, с десне стране, Бог отац као Vetustus diebus, Христос, држећи y крилу голуба (симбол св. Духа) седи с леве стране. Уобичајена слика св. Тројице y XIV и XV веку y српском сликарству била je сасвим друкчија. Св. Тројица редовно je показивана y сцени филоксеније Аврамове, сва три лица као три анђела са Аврамом и Саром, или сама три анђела за столом. У минхенском псалтиру појављује ce знатно млађи иконографски облик Тројице, са појединостима које ce не слажу с догмом православних. Син треба да седи „о деснују оца" — као што пише y тексту поред минијатуре, сем тога „Дух" не би — по схватањима православних — требало да буде y рукама сина. И заиста, y београдској копији минхенског псалтира (из раног XVII в.) погрешке су исправљене: син седи „о деснују оца", a св. Дух „во видје голубиње" насликан je горе изнад обојице. Не бих желео да улазим y расправљање овог питања које ће свакако теолози решити. Напомињем само да минхенски Христос са голубом није више усамљен y православној иконографији.
image

Минхенски псалтир, лист 146 verso, св. Тројица

У костурској цркви Панагија Кубелидики, на једној фресци из XIII века, насликан je Христос на исти начин. Да je тај св. Дух y рукама сина био доста необичан и С. Пелеканидису, издавачу монументалног албума о костурским фрескама, види ce и по томе шго га није публиковао; али овај пропуст пао je y очи једном грчком ученом језуиту патру Пелопиди Стефану, који je костурску фреску употребио као аргумент за познату дискусију о реченици: „а patre filioque . . ."
Већ je Штриговски истакао да je однос илустрација према тексту псалтира y минхенском рукопису доста произвољан. Неки псалми немају илустрација, неки су међутим илустровани са по четири до шест минијатура. Нарочито су богато илустровани завршни псалми, скоро стих по стих. И ова ce појава може протумачити зависношћу мајстора минхенског псалтира од тема y монументалном сликарству. У манастиру Леснову, y нартексу сликаном око 1346, целу леву половину источног зида захвата велика фреска која илуструје стихове последњих псалама. Доста je упоредити неколико детаља из Леснова и Минхена, на пример седам небеса и војнике с оштрим мачевима, па да ce одмах осети колико je начин илустровања псалама y овим областимаЈ y XIV веку, био y монументалном и минијатурном сликарству сличан. Cf.
У овом завршном циклусу, који има једанаест минијатура, најзанимљивија je последња на којој ce појављују два млада принца y богатом оделу. На првој страни минхенског псалтира има неколико записа који говоре о судбини ове драгоцене књиге: y три белешке из разних времена кстиче ce да je псалтир био власништво деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456). По свему шго je до сада речено види ce да ce тај податак односи на деспота као каснијег власника књиге, a не као на наручиоца.
И Штриговски и Јагић много су ce задржали и око питања порекла минхенског псалтира и времена његовог постанка. Јагић je, анализирајући текст, дошао до закључка да je он најсроднији тексту српског псалтира из године 1346, који ce сада налази y Букурешту — тај факат, међутим, не помаже много при датовању минхенског псалтира. Остаје нам да ce задржимо на чињеницама које ce могу сигурно фиксирати. Пре свега до сада није искоришћен један важан податак: папир минхенског псалтира има водени знак који ce јавља y времену између 1370. и 1390. Кад би ce урачунале све околности да ce хартија могла и нешто касније употребити, остаје још увек доста сигурни хронолошкк оквир од 1370. до 1395. год. За то време говоре и споменути портрети принчева. После трагедије на Косову 1389, кнеза Лазара наслеђују његова два млада сина Стефан и Вук. Највероватније ће бити да су оба брата насликана као савладари на последњој минијатури 149. псалма. Штриговског je бунио црвени двоглави орао као хералдички знак испод ногу младих племића; он je, према тадашњем знању, сматрао да je црвени двоглави орао грб породице Немањића, али из једног западњачког извора, из Хронике Улриха Рихнтала, зна ce да je црвени двоглави орао био грб Стефана Лазаревића. Браћа Стефан и Вук живели су y љубави до смрти њихове мајке 1405 — према томе, минијатура je могла настати до 1405. године. За хипотезу да су на овој минијатури насликани синови кнеза Лазара говори још једна појединост: принц испод Христове деснице има црвено одело, a његов савладар плаво. Исто су тако, Стефан y црвеном, a Вук y плавом, насликана обојица y нартексу y манастиру Љубостињи. Оба принца на минијатури сасвим су млади људи, са брадама које су тек избиле. У битци код Никопоља (1396) кнез Стефан je већ зрео ратник (тада има око 26 година), човек који je, по речима Минхенца Ханса Шилдбергера, одлучио битку y корист Турака. Шилдбергер, који je тога дана (25. IX 1396) пао y тридесетогодишње ропство, сасвим лаконски описује Стефанову акцију : „Und der dyspot (то je погрешно, Стефан je постао деспот касније, после битке код Ангоре) zoch mit seinem volk uff des Kunigs paner und legt es nider". Принц y црвеном оделу y минхенском псалтиру насликан je као младић y двадесетим годинама. To нас наводи на помисао да je псалтир настао y временима пре битке код Нккопоља, дакле око 1390. Портрети двојице младих принчева и грб Лазаревића упућују на претпоставку да je минхенски псалтир настао на земљишту Лазаревића, y областн Мораве. Иконографске паралеле показују, међутим, да су илуминатори минхенског псалтира добро познавали монументално сликарство y јужним областима некадашњег Душановог царства. Све до пре неколико година овај би контраст био доста загонетан, данас ce он може лако објаснити.
У Љубостињи, манастиру кнегиње Милице, удовице кнеза Лазара, пронађен je потпис сликара Макарија из околине Прилепа. Мајстор Макарије, његов брат митрополит Јован Зограф, и њихов помоћник Григорије, формирали су y последњој четврти XIV века једну активну сликарску школу, која je оставила иза себе неколико знатних уметничких дела. Као најлепши њихов споменик истиче ce сликарство y манастиру св. Андрије код Скопља; те фреске довршене су трагичне 1389.године — y години Косовске битке. Још y току 1389. године група сликара митрополита Јована била je y околини Скопља. Када су ce они повукли на север? На то ce питање не може, за сада, дати тачан одговор, да ли већ 1389. или 1395, после погибије краља Марка? Извесни стилски елементи једног дела минијатура y минхенском псалтиру говорили би y прилог претпоставци да су неки од сликара из манастира св. Андреје већ око 1390. радили y држави Лазаревића.
Многи нови подаци који су ce накупили за последњих десет година y историји старог српског сликарства допринели су да ce о минијатурама минхенског псалтира може сада расправљати знатно сигурније и конкретније. Историјски развој старог српског монументалног сликарства, захваљујући обиљу очуваних фресака, може ce пратити y појединостима. Иконографски и стилски, минијатуре српског минхенског псалтира везују ce за монументално сликарство друге половине XIV века. Још тачније речено, ове минијатуре везују ce за период старе српске уметности y коме су разне супротне тенденције дошле до свог пуног израза. У области уметности показала ce можда најочевидније хетерогеност земаља које су ушле y састав Душановог царства. Још y временима краља Милутина постојала je y средњовековној Србији централна дворска сликарска школа која je и провинцији наметала јединство стила. Ta школа црпела je снагу из два извора: из великих традиција старог стила XIII века и из сталног одржавања контакта са главним уметничким центром на православном Истоку, са Цариградом. Душанови ратови с Византијом омели су те раније плодне уметничке везе. Новоосвојени градови на југу, са својим локалним сликарским школама., покушали су да преузму улогу византијске престонице, ипак без неког већег успеха. Тако ce десило да су Срби y годинама своје највеће политичке моћи имали уметност која je носила y себи многе особине једног конгломерата провинцијских школа. Ово време „без стила" трајало je све до времена када je квез Лазар успео да ce учврсти на власти и да среди своју унутрашњу и спољашњу политику. У кратком периоду примирја између два тешка пораза, између битке на Марици и битке на Косову 1389, расцветао ce y Србији кнеза Лазара последњи стил старе српске уметности, стил моравске школе.
Минијатуре минхенског псалтира не припадају тој школи, оне су типичан представник старије уметности Душановог царства. Ова je чињеница y складу с општим развојем старе српске минијатуре. Минијатурно сликарство било je y средњовековној Србији увек знатно конзервативније. Тај архаизам минијатура y минхенском псалтиру — са уметничког гледишта, даје им нарочиту непосредност, свежину и разноликост. Минхенски псалтир представља неку врсту галерије главних уметничких тенденција пре формирања моравског стила, збирку која показује издвојене компоненте из којих je касније изникла нова школа.
Тражећи време и место постанка минхенског псалтира, Штриговски ce на крају задржао на хиландарском скрипторијуму и на мајстору Радославу, аутору минијатура y српском четворојеванђељу из године 1427/28, сада y лењинградској јавној библиотеци.
Минијатуре Радослава, сасвим y стилу моравске школе, немају никакве везе с минхенским псалтиром. Cf. Питање аутора минијатура y минхенском псалтиру знатно je сложеније. Као што сам већ споменуо, минхенске минијатуре припадају сликарству y коме су ce истовремено укрштали разни стилови. У минхенском псалтиру има минијатура које по начину сликања јако подсећају на фреске из манастира св. Андрије; на пример, на листу 3 r.:
image

Минхенски псалтир, лист 3 recto, Самуило помазује Давида

Самуило помазује Давида или на л. 62 r.: Сретење. На тим минијатурама малобројне личности представљене су y највећем формату који дозвољава величина листа. Виртуозно, педантно сликане снажне људске фигуре племенитих пропорција, са богатим наборима драперије колорисане су уздржљиво, доминирају плави и сиви тонови
image

Минхенски псалтир, лист 62 recto, Сретење

Неке од минијатура по стилу знатно подсећају на „другог мајстора Марковог манастира". На њима je људска фигура мала, веома витка покрети живи и скоро гротескни. Као пример те уметности, пуне израза, истичу ce минијатуре на л. 89 recto: две сцене из мука Христових.
image

Минхенски псалтир, лист 89 recto, две сцене из мука Христових

На неким ретким минијатурама, чини ми ce, осећају ce одјеци стила бугарских фресака из Иванова (из око 1360—1370), особито на малој минијатури на листу 128 verso: молитва просјак
image

Минхенски псалтир, лист 128 verso, молитва просијака

Све остале минијатуре јако подсећају на фреске y Матејчи (око 1355). На пример: минијатура Давидово заробљавање y Гети и фреска усековање св. Јована из Матејче показују стилски, y општем изгледу и y детаљима, највеће сличности. Исто тако, главе девојака на минијатури Рођења Богородичиног (на л.167) и главе девојака са фресака из Матејче, по начину сликања, скоро су истоветне. Te минијатуре имају фигуре несталних пропорција и тврдих покрета; оне су y конструкцији облика и композицији често неспретне, али оне ипак y целом псалтиру највише импонују изванредним квалитетима свога колорита.
image

Минхенски псалтир, лист 167 recto, Рођење Богородице

Хипотеза Штриговског о једном сликару минхенског псалтира сигурно je нетачна. Минхенски псалтир сликала je очевидно група сликара y којој су ce највише истицали, као контрасти: мајстор матејичког стила и мајстор из школе митрополита Јована Зографа.
Штриговски ce y својој књизи трудио да успостави далеке везе минхенског псалтира са уметничким традицијама Истока, особито са Сиријом. Могло би ce поставити питање, није ли мој покушај испитивања y супротном правцу географски сувише ограничен? Мени ce чини да сам, y овом случају, имао само да извршим своју прву дужност, наиме да из многих нових података, који су ce показали приликом испитивања наше уметности XIV века, прикупим све оно што објашњава уметност минхенског псалтира. Из свега што сам овде изнео може ce, надам ce., прилично јасно видети како je изгледала ужа средина из које су израсли илуминатори минхенског псалтира. Што ce тиче места минхенског псалтира y општем развоју старог српског минијатурног сликарства, оно ce може сада тачно одредити.
Пре минхенског псалтира настали портрети јеванђелиста y рукописном јеванђељу Српске академије наука (бр. 69) репрезентују сликарство мајстора дворске школе краља Милутина. После минхенског псалтира настале минијатуре y српском лењинградском јеванђељу показују сликарство које има све особине моравске школе. У том широком хронолошком оквиру минијатуре минхенског псалтира падају y епоху цветања локалних школа y времена interregnum-a, без водећег дворског атељеа. И заиста мајстори минхенског псалтира стварају дела y знатној слободи коja им кстовремено користи и шкоди. Користи утолико што мајстори тражећи инспирације сами бирају и сами комбинују узоре из тада савремене и старије уметности. Не везујући ce сувише за устаљена решења, они нарочито y колориту показују своје прирођено, необично фино осећањеза боју. У пркликама кад су најмање везани анегдотом, или иконографском схемом, они дају сјајно компонована колористичка решења, на пример, на листу 139 r.: земља прождире Датана. Ипак, било би сасвим погрешно сматрати да су та решења спонтано стварана, да су то импровизације „културом неоптерећених природних талената".
image

Минхенски псалтир, лист 139 recto, земља прождире Датана

У тим су ce колористичким решењима веома прецизно кристалисала столетна искуства негована на тлу које je имало богате прастаре уметничке традиције. Овом приликом било би доста компликовано на односима боја показивати старину уметнкчких традиција y сликарству мајстора минхенског псалтира. Ту појаву знатно непосредније тумаче фигурални мотиви. Какве су високе уметничке традиције неговали y својим скрипторијама илуминатори минхенског псалтира најбоље je показао Г. Мије својом анализом минијатуре Рођења која је стављена као илустрација 71. псалма. Све на њој подсећа на пастирске сцене хеленистичке уметности: антички пејзаж са стадом, као на Теодосијевом стубу, јарци који ce боду, као на ампулама из Монце, пастир који ce игра са псом као на грчким рељефима. Толика складност између старих хеленистичких слика и минијатуре y минхенском псалтиру не би ce могла постићи механичким копирањем старих узора. Ту ce очевидно између узора и копије уплео живот, жива, перманентна антика унутрашњости Балкана са увек истим полуголим пејзажима, козама, пастирима који свирају y фрулу и играју ce с псима, увек на исти начин. Ta прастара истоветност пејзажа животиње, пастирског живота можда показује само део неке знатно комплцкованије, непрекинуте, вечите сличности уметничког схватања и осећања које ce постепено оплемењивало и усавршавало генерацијама.
Вксоки квалитет минијатура y минхенском псалтиру не лежи y генијалним решењима, y новинама које ствара самосвесни талентовани мајстор појединац; ти квалитети изникли су из укрштања скоро прирођених, чврстих уметничких традиција са новинама које су са свих страна продирале y провинцијске уметничке радионице.
Таква уметност могла je y хаотичном шаренилу неједнаких схватања да даје појединачно успела дела. У црно-белим репродукцијама минхенски псалтир не изгледа особито привлачан; највиша вредност минијатура, њихова боја, на црно-белим таблама y књизи Штриговског остала je сакривена. Тим разлогом може ce протумачити и доста оштри суд о минијатурама минхенског псалтира који je изрекао В. Лазарев y својој познатој историји византијског сликарства. Основна замерка Лазарева мајсторима минхенских српских минијатура да су провинцијалци, свакако je тачна — али сликари псалтира нису могли да изађу из граница једног сликарства које je тих деценија цело било прожето доминантним локалним, аутохтоним елементима. Ново сликарство „моравске школе" стилски уједначено, веома прецизно уметнички дефинисано, победило je стари начин сликања коме су припадали мајстори минхенскрг псалтира.
Гледан из те перспективе — из унутрашње историје старе српске уметности — минхенски псалтир ce необично истиче као један од најважнијих српских уметничких споменика из последњих година XIV века. Он je драгоцен и као најобимнији рукопис српског минијатурног сликарства и као дело које je y себи садржало много оних позитивних особина из којих ce формирао последњи велики стил старе српске уметности, стил моравске школе.


Београд 1963.


SVETOZAR RADOJČIĆ
LE PSAUTIER SERBE DE MUNICH
Résumé
Le psautier serbe de Munich a été, pour la première fois, publié et étudié en détail par Joseph Strzygowski en 1906. L'historien de l'art byzantin, connu à l'époque, avait exposé dans ses conclusions sur l'origine, la date et le peintre du psautier serbe, les idées qui n'étaient même pas acceptées par la critique du début de notre siècle. Grâce aux recherches ultérieures concernant nos fresques, miniatures, ainsi que l'original lui-même, nous sommes en mesure de constater:
1. Le psautier serbe de Munich est écrit et peint sur le papier datant des dernières années du XIVe siècle, ce qui est prouvé par des filigranes;
2. il a été créé sous l'influence de la peinture monumentale serbe des années 1350—1390;
3. c'est l'oeuvre d'artistes conservatifs qui, à l'époque du style moravien déjà formé, étaient restés fidèles aux modèles antérieurs;
4. dans l'histoire de l'ancienne miniature serbe, il se place entre l'évangile à miniatures de Chilandar — don de l'empereur Uroš — et l'évangile serbe de Léningrade;
5. les hypothèses de Strzygowski sur le „miniaturiste" sont fausses dans le fond, car l'enluminure du psautier serbe de Munich est le résultat du travail collectif des artistes, parmi lesquels se distinguent particulièrement deux anonymes: l'un étant plus proche de l'école du métropolite Jean, en ce temps-là déjà connue, et l'autre rappelant beaucoup les peintres de fresques à Matejtcha.

Email a comment