ЛЕСНОВО

Светозар Радојчић

У бескрајним шумама Козјака, Злетова и Осогова живе у XI и XII веку, међу већ покрштеним Словенима, свети пустињаци: Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Скоро као нека паганска шумска божанства, ти локални свеци плаше и исправљају заосталу сеоску околину. Више опасни него благи, они у својим пећинама преживљавају кризе страха, мучени истим визијама које су напаствовале св. Антонија Пустињака. Сва тројица, исцелитељи побеснелих и лудака, слично су описани у њиховим биографијама. Њихови животи читају се скоро као коментари Бошових и Бројгелових слика. Гаврило Лесновски, коме је подигнут лесновски манастир, био је међу анахоретима свога краја најученији; из угледне куће и богат, он се у младости жени, остаје удов, подиже манастир у Славишту код Криве Паланке, али се касније повлачи у планине и после тридесет година пустињачког живота, умире у једној пећини.
image

Лесново, црква Светих арханђела, деспот Јован Оливер као ктитор, северни зид наоса, после 1341. године

И после тридесет година, већ као у легенди, јавља се св. Гаврило у сну једном Русу монаху који је живео у Софији; тај Рус проналази мошти Гаврила Лесновског и преноси их у Лесново. Не зна се тачно када је основан лесновски манастир и како су изгледале прве манастирске зграде. Око 1330. већ је постојала нека црква са гробницом св. Гаврила. Први сигурни историјски подаци о манастиру спомињу се тек око 1330. године. Тада један стари преписивач бележи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Арханђела Михаила, за игумана Теодосија ..." Једанаест година касније, 1341, подигао је у лесновском манастиру нову цркву велики војвода и каснији деспот Јован Оливер; 1349. године Оливер је цркви дозидао припрату. Уска, висока грађевина, црква са једним кубетом, споља је једноставно обрађена — једино полигонална апсида са витким прислоњеним стубићима нешто је живље рашчлањена. Помало трома архитектура припрате, са пространим кубетом, делује скоро као дозидана црква.
Свемоћ традиције у животу средњовековног источног монаштва испољила се и у обнови Леснова почетком XIV века. Оживљавајући култ св. Гаврила Лесновског — око 1330 — лесновски монаси не подижу само нову цркву своме светитељу, они му поново пишу житије, обнављајући при томе и дух оног примитивног хришћанства у коме свеци задржавају чудотворну, загонетну моћ паганских врачева-исцелитеља. Ослањајући се на старије текстове, лесновски писац и илуминатор Станислав саставља 1330. године нову легенду о манастирском свецу-чудотворцу, задржавајући у њој неизрециво живу повезаност фантазије, реализма и символа. Исти тај дух старинске побожности у којој се супротности оштро ломе, влада и у сликарству лесновског храма.
image

Лесново, Христос се јавља ученицима на језеру Тиверијадском (Галилејском)

Велики празници, Христов земаљски живот и чуда Арханђелова — све је испричано пажљиво и преопширно са детаљима који показују колико је сликар уживао у лепотама — и необичностима — шареног евакодневног живота. Не могу се набројати сви неочекивани детаљи на фрескама лесновске цркве: арапи, губавци, свирачи леута, жонглери, сав онај непобожни свет добро познат монасима-луталицама из друмских гостионица.
image

Лесново, Ругање Христу

Незадржива радозналост оних који су осуђени на усамљеност избија из сваког потеза — све се посматра интензивно, изблиза. Чак и кад се у олтару главни мајстор заустави на мистичном лику Христа „онога који јесте", Великог Архијереја — највишег свештеника, он са лупом тачно копира вез Христове хаљине са попрсјима апостола у медаљонима. Чудна мешавина темперамента и неуморне стрпљивости прожима лесновске сликаре, фанатике свога посла које не замара ни најситнија техника извођења. Наивни реализам лесновских старијих сликара има своју свежу детињу логику: ситнице су стварне, целине су фантастичне, простори су произвољни, пропорције колебљиве, покрети често претерани до гротеске. То је сликарство које ужива у илустровању чуда.
Са којом непогрешивом сигурношћу непознати лесновски мајстор показује потапање сараценске флоте пред Цариградом!
image

Лесново, наос, арханђел Михаило одбија сараценску флоту од Цариграда, око 1346

Велики Арханђео — заштитник са исуканим мачем, доминира на сцени, а ове остало: једра, изврнуте галије, утопљеници, они који су се спасли избачени таласима на камениту обалу — све је то натрпано као у откосима у ритму циклона и побеснеле стихије мора; страхота, наивним убедљива, искусним помало смешна, показана је спонтаном искреношћу која је сликарски изведена у једном даху.
Прва екипа лесновских сликара која је живописала наос, довршила је свој посао негде измећу 1341. и 1346, пре него што је ктитор Оливер постао деспот. Године 1347. лесновски манастир постаје седиште новоосноване епископије злетовске. Приликом прогласа царства, ктитор Оливер постаје „велики деспот". Имућан и угледан, нови деспот, око 1348. дозиђује манастирској цркви припрату коју живопише нова екипа мајстора. Чим је лесновски манастир, обитељ испосника, постао црквено-управни центар, одмах су се показале промене и у новим тенденцијама уметности која је ушла у манастир са дошљацима, члановима високог клира и њиховим придворним свештенством. Контрасти измећу лесновских фресака у наосу и припрати нису случајни, они показују до које се мере диференцирало сликарство у одређеним слојевима Душановог Царства.
image

Лесново, Илустрација псалма 148

Монашка средина са својом архаичном егзалтираном вером испосника, у традицијама анахоретства XI и XII века, имала је своје сликарство — слично грубим људима који су живели по забаченим манастирима. Ти монаси немилосрдно су описани у житијима својих светаца. Они краду манастирски новац, туку се у сред цркве на сам празник „светога оца".
Који су то физички неукротиви колоси били, најбоље илуструје један детаљ из живота св. Јоакима Осоговског: у набрајању недела калуђерских описује се неки нарочито жестоки кључар који се толико опио да су остала браћа морала да га конопцима привежу за дрво испред манастира — а он је, наставља писац, зубима прегризао уже и у безумљу срушио се у провалију.
image

Лесново, Арханђел Михаило исцељује монаха Михаила од демона

Тачно ти калуђери које демони среброљупства, гнева, пијанства и прождрљивости муче, који се боре са властитом неукротивом природом — који ипак свој Сизифов посао — обављају — овековечени су у сликарству лесновског наоса. Махнитом кључару из Житија сасвим је сличан огромни, тешком батином премлаћени монах Михајло, који као див лежи у тамној пећини и испружених руку очекује да му, уз помоћ Арханђела, изаћу из уста црни, крилати демони. То монаштво скромне културе и искреног убеђења имало је своје архаично, изразито и наивно монументално сликарство, своју књижевност и своју фантастичну иницијалну орнаментику која је нарочито цветала баш у лесновској преписивачкој радионици
image

Лесново, Поуке св. Јована Златоустог

Сасвим другу теолошку и уметничку културу имало је више свештенство Душановог Царства. Образовани прелати, ученици високих школа и љубитељи однегованог стила ренесансе Палеолога, имали су своје посебне идеале. Новоустоличени епископи злетовски и њихови дворани, певачи, учитељи и ђаци, уносе у лесновски манастир нову уметност која се разликовала и од класицизма лаичке дворске школе и од наивног експресионизма монаха.
Фреске лесновске припрате представљају — у нашој уметности прве половине XIV века, класични пример црквеног дворског сликаретва.
То је уметност између дотеране форме и смишљене садржине. Мудрост и умереност царују у сликаној декорацији лесновског нартекса.
Срачунатост лесновског класицизма испољила се нарочито у педантној символици. Изразито грчка двосмисленост слике тријумфује у лесновској припрати: све је у исти мах и прича и символ. Ипак, сва мудра теолошка спекулација вешто је и сликовито показана. „Извори мудрости" великих црквених учитеља живо су илустровани као догађаји око бунара или на обалама брзих потока. Стихови псалама личе на сцене из зоолошке баште и на призоре из битака. Умереност сликарства у лесновској припрати и доста академизована објективност посматрања своде фреску често на ниво илустрације у којој мотив постаје важнији од саме уметничке идеје.
image

Лесново, Поуке св. Јована Златоустог

Захваљујући једном детаљу на портрету св. Јована Златоустог, у пандантифу припрате, сачувао се јединствени податак о теоретској основи умереног лесновског класицизма. Св. Јован Златоусти насликан је сасвим необично како дели поуку сликарима; на свитку који је пребанио преко нулта стоје исписане речи: „Сликари подражавају природу која уметнички ствара и разблажују боје" мисли се „водом мудрости" која истиче из његовог писаћег стола. Стара Аристотелова идеја по којој је свака уметност подражавање природе, понавља се и у девизи лесновских сликара припрате; према њиховом убеђењу сама природа уметнички ствара и њени плодови, сувише опори, морају се разблажити разумом. Тај директни посао темперирања заиста је и изведен у мудром сликарству дворских мајстора злетовских епископа.
image

Лесново, Илустрација псалама 149 и 150

У том отменом сликарству финих пропорција и уравнотежених композиција једино војници и деца имају нешто живље покрете; али су и деца на познатој фресци кола строго ритмички усклађена, скоро као у кореографској стилизацији народне игре. Монотоне, без живљих акцената, млађе лесновске фреске доста су усамљене у сликарству Душанових времена, оне делују нарочито страно у амбијенту Леснова.
Дворска атмосфера у манастиру пустињака била је кратког века. Лесново је остало резиденција епископа само 34 године. 1381. (15 августа) злетовска епископија прикључена је велбушкој. Дејановићи који су наследили Оливерове области, поклонили су манастир Хиландару. У паници која је настала 1389. после косовске катастрофе, кад је почела општа сеоба живих и мртвих, мошти Гаврила Лесновског пренесене су у Трново.
У дугим годинама турског ропства прилике у манастиру враћају се на почетне облике старог примитивног испосништва. И уметност која се одржава у манастиру враћа се ранијим узорцима. На једној лесновској икони из 1626. чуда Арханђелова директно су копирана са старих фресака из наоса. Враћајући се истим путем у још дубљу прошлост, лесновски преписивачи копирају у XVII веку иницијале из рукописа XIII и XIV века. Прогоњена, запуштена и изолована уметност враћала се у своје детињство да на истом месту из кога је потекла изумре после завршеног пута који је трајао преко пола миленија.


Београд 1971

Email a comment