ЧУДЕСНА ОЗДРАВЉЕЊА И СВЕТИ ЛЕКАРИ У СТАРОМ СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ

Светозар Радојчић

У старој хришћанској иконографији биле су — од првих почетака — омиљене и честе сцене чудесних оздрављења. Већ у временима Константина Великог спомиње се једна бронзана скулптура која је наводно представљала Христа како лечи жену крвоточиву. Јевсевије из Каисареје у његовој црквеној историји (VII, 18) прича о тој групи доста уздржљиво; на другом месту Јевсевије сасвим одређено пише царици Констанцији, сестри Константиновој, да он њој не би могао да покаже прави, тачни лик Христов. Тај и касније спомињани бронзани кип Христов са клечећом женом свакако је представљао бога Асклепија и неку излечену болесницу која је богу исцелитељу из захвалности подигла споменик. Сличне измене првобитног значења статуа биле су познате и у античкој уметности.
image

Саркофаг Аделфија, Сиракуза

Често је ново значење слике, рељефа или кипа било трајније и популарније од првог. Interpretationes christianae старих митолошких мотива биле су честе у хришћанској иконографији. И нешто касније хришћанске сцене у пластици IV века (око 340) по свој прилици су доста зависиле од позајмљених и мало преправљених античких узора. На познатом Аделфијином саркофагу из Сиракузе појављује се рељеф Христа и жене крвоточиве који сасвим личи на понављање неке старе митолошке сцене. У најранијој хришћанској монументалној уметности формирао се већ у IV веку циклус Христових чуда; од одабраних призора те садржине најчешће су понављани: исцељење узетог, исцељење слепог, жена крвоточива, васкрс удовичина сина и васкрс Лазара четвородневног. Од циклуса Христових чуда из раног VI века свакако су најлепши мозаици у базилици Св. Аполинара у Равени.
image

Исцељење паралитика у Капернауму (Лука V, 17—26) Равена Св. Аполинар

Серија почиње са исцељењем двојице слепих из Јерихона (Мат. XX, 29—34). Други мозаик показује хемороису (Лука VIII, 41—48), трећи Васкрс Лазара (Jов. XI, 1—46), четврти исцељење паралитика у Капернауму (Лука V, 17—26), пети исцељење опседнутог у Гераси (Марко V, 1—20) и шести исцељење паралитика у Витсаиди (Jов. V, 1—9). Равенски мајстори чуда одређено илуструју догађаје, али очевидно више инсистиpajy на симболици. Христос је увек приказан као лепи млади голобради бог који у свом привременом земаљском животу спасава смртне, испољавајући дарежљиво своју божанску природу. У каснијој византијској уметности, после кризе коју су изазвали иконокласти, циклуси Христових чудесних исцељења све се више схватају као описи историјских збивања у којима се Христос међу људима показује у свом човечанском изгледу. Те нове концепције знатно су утицале на јачање реалистичких елемената у сликарству. Уколико су се мајстори трудили да своја дела све одређеније приближе човеку и описи болесника бивали су све тачнији.
У опширном илустровању јеванђеља, које је изведено скоро реч по реч, морала се велика количина илустрација систематски поделити и класификовати. Створена је скала важности по којој су призори Христових мука често имали предност. Склони вечитом категорисању, византијски теолози још су у XIV веку одвајали призоре чуда као сцене илустративног карактера. Познати византијски богослов Никола Кавасила (умро 1371) не потцењује слике чуда, али их ставља на друго место, после мука, као теме које се показују само због тога, да се појача вера, да се посматрачи чвршће убеде у божанску природу Христову. Кавасилине медитације звуче доста као реакција на стварне прилике у тадашњем византијском сликарству. Средином XIV века почела је да опада популарност циклуса мука Христових, док су призори чуда постајали све чешћи.
image

Христос исцељује „имуштег труд водени”, Дечани

Средином XIV века у нашем монументалном сликарству, у општој сливености заморне исцрпности, кад се сликала свака реч Светог писма, сви су новозаветни циклуси у општој развучености сведени на исту вредност илустрације. Служећи се умереним реализмом који је био прожет већ одавно утврђеним формулама, дечански мајстори створили су око 1340. један од највећих циклуса Христових чуда у византијској и српској уметности. Неједнакост узора и квалитета у циклусу Христових исцељења типична је за цели дечански живопис. Неке фреске ове серије радили су једва приучени помоћници (нарочито сцене малих формата), док неке композиције исцељења спадају међу ремек дела српског сликарства XIV века, на пример велика дечанска фреска која показује Христа како лечи „имуштег труд водени” (Лука 14, 2—4). У текстовима јеванђелиста често се спомиње како је било много народа око Христа и апостола; колико је било окупљених види се по Марковом опису исцељења узетог; била је толика гужва пред кућом у којој је био Христос да су се људи који су носили болесника попели на кров, открили цреп и конопцима спустили одар са непомичним пред Христа. У старијем сликарству показивани су само главни тумачи догађаја, од средине XIV века, нарочито у Дечанима, сликари опширно развијају композицију са многим споредним учесницима. Лука кратко описује догађај о човеку ,,на коме бјеше дебела болест” (Лука 14, 2 sqq). Лукина лапидарна белешка о исцељењу инспирисала је мајсторе XIV века да изведу велику, парадну сцену. У средини иза Христа и болесника види се раскошна архитектура са широким порталом, полуотвореном конхом са декоративним архитравима и масивним стубовима. Иза Христа стоји седам апостола, болесника придржавају два Јевреја, а за њима се тиска гомила фарисеја и радозналих; цела композиција има преко двадесет фигура. По осталим дечанским фрескама истог типа може се наслутити да је 1340—50. год. у византијском зидном сликарству већ постојао неки опширни изразито парадни циклус Христових чудотворних оздрављеља. Неке фреске из истог дечанског циклуса рађене су према картонима насталим у цариградским атељеима.
У шаренилу концепција дечанског циклуса чуда Христових показује се, на једном издвојеном примеру, сав немир српског сликарства у Душаново доба.
image

Христос исцељује двојицу са нечистим духом, Дечани

На фрескама исте садржине укрштају се супротне тенденције два схватања религиозне слике: натурализам и спиритуализам, слично као и у западноевропској касној готици истих времена. Тешко би било ухватити неку заједничку идеју у опширној дечанској галерији од двадесет фресака Христових чуда. Догађаји се не ређају хронолошки, исто тако не групишу се по изгледу, они круже на површинама истог компартимента цркве као прича пуна контраста и изненађења. За историју наше старе медицине свакако су, као историјски извори, садржајније фреске оних мајстора који теже ка натурализму; на њима се одређеније показује изглед болесника, нарочито суманутих, побеснелих, опседнутих и месечара.
image

Христос исцељује месечара (Матеј 17, 14—18), Дечани

Без претеривања сме се рећи да је дечански циклус оздрављења најопширнији корпус тачно датираних фресака медицинске садржине у византијском монументалном сликарству. У иначе опширним циклусима оздрављења на сицилијанским мозаицима сачувало се шеснаест сцена, у Дечанима их има преко двадесет. Овим нешто поремећеним редом дечански мајстори нижу њихов циклус чуда:

 1. Христос лечи сина удовичиног (Лука 7, 11—16).
 2. Христос исцељује месечара (Матеј 17, 14—18).
 3. Христос васкрсава кћер Јаирову (Марко 5, 22—43).
 4. Христос исцељује глуха и нема (Марко 7, 32—37).
 5. Христос исцељује слугу сатника из Капернаума (Матеј 8, 5—13).
 6. Христос исцељује губавца (Матеј 8, 1—4).
 8. Христос исцељује болесне од разних болести (Марко 1. 34).
 9. Христос лечи Петрову ташту ,,а magnis febribus” (Матеј 8, 14 15).
10. Христос исцељује узетога (Марко 2, 1—11; Лука 5, 18—20).
11. Христос исцељује слепог и глухог (бијесна који бјеше нијем и слијеп — Матеј 12, 22).
12. Христос исцељује жену крвоточиву (Матеј 9, 20).
13. Христос исцељује „имуштег труд водени” (Лука 14, 2—4).
14. Христос исцељује десет губаваца (Лука 17, 12).
15. Христос исцељује двојицу са нечистим духом (Матеј 8, 28—32).
16. Христос исцељује човека са сухом руком (Матеј 12, 10).
17. Христос исцељује кћер Хананејке (Матеј 15, 22).
18. Христос исцељује суманутог (не може се одредити место из јеванђеља).
19. Христос исцељује слепог Вартимеја (Марко 10, 46)
image

Христос исцељује суманутог, Дечани

20. Христос исцељује бјеснујушта се на нов месец (Матеј 17, 14—18) — о тим болесницима кратко напомиње фратар Павле Посиловић у његовом преводу „Cvijeta od Kriposti” (1701), у занимљивом параграфу о будалаштини; он о њима пише: ,,oni se zovu misenčani, a to jest kako se misec prominue, onako ti i oni...”.

Тешко би било овом приликом говорити о свим појединостима дечанских фресака исцељења. Већина је мајстора у Дечанима склона опису, они пажљиво посматрају и одређено показују болесне: слепци држе слепачке штапове и носе слепачке торбе, губави су тешко рањави, лудаци су често спутани ланцима, човек који пати од водене болести сав је надувен, из гроба уставши имају изглед мртваца, сасвим драстично се показује старац који пати од херније, од болести унакажени испомажу се примитивним протезама: штакама, хватаљкама и справама које олакшавају пузање. Реализам се осећа и у опису амбијента око болесника и самртника. На фресци васкрсавања сина удовичиног у Дечанима мајстори показују бројну породицу и избезумљену мајку која чупа косу, грубо и гласно, ближе неспретним стиховима старих песника који опевају сличне призоре на нашем приморју; гужва око самртника на фресци сина удовичиног слаже се са стиховима старог Жуветића: „погледај пуке који плачу a декле страшу прикидајућ власе” — са нашим исконским нарицањем, а не са уздржљивим текстом јеванђеља.
image

Христос исцељује слепог и глухог (бијесна који бјеше нијем и слијеп — Матеј 12, 22), Дечани

Држећи се илустрација исцељења Христових у затвореним циклусима, не бих могао да се отиснем на широко поље осталих тема исте садржине. Исцељења и васкрси појављују се у циклусима празника, у делима апостолским, у илустрацијаг.ха парабола и бројним чудима и мукама у житијима светаца.
Сликарство склоно илустрацији и појединостима описа трајало је у српској уметности до последње четврти XIV века. Касније фреске исте садржине постају, као слике, дела знатно виших квалитета; оне, међутим, као документи за историју медицине постају скоро без вредности.
Разлози теолошког карактера много су утицали на уметничку обраду призора на којима се Христос показује као чудотворац — исцелитељ. У старој српској уметности, негде око 1375. год. мења се из основе концепција слике. Уметничко дело добија нове идејне и естетске вредности. Формира се нови стил, осетљив, декоративан и оптерећен религиозним симболима. На зидовима цркава нагло се смањује број циклуса, композиције постају веће и добијају ново значење. У тој промени нарочито се истицала тематика Христових чуда. На прекрасним фрескама у Раваници, Каленићу и Манасији, на почасним, највиднијим местима сликају се фреске о Христу чудотворцу. У сасвим новом контексту и у новој обради показују се и одабрани призори чудотворних исцељења. За разлику од илустрација из средине XIV века, сада се не доказују Христове божанске особине бројним аргументима; сликари новог стила показују и то у благо стилизованој спиритуалној раскошној лепоти, узвишену божанску чудотворну моћ Христа. Опет се слика исцељење слепих, узетих, губавих, опет лечење болесног од водене болести. Иконографски, фреске у Раваници, Каленићу и Манасији подсећају на решења из старијег сликарства — ипак су те сличности само привидне. Нове фреске имају крајње сложену структуру и дата им је нова сентиментална и естетска садржина. Споро стваране, споро сликане, дотеране до последње појединости, оне делују као монументалне иконе на којима није ништа препуштено случају, брзини или импровизацији.
image

Христос исцељује жену крвоточиву (Матеј 9, 20), Дечани

У прве три четвртине XIV века у старој српској уметности слике Христових исцелитељских чуда — на фрескама често осредњих квалитета — пружају многе податке за историју српске средњовековне медицине. У последњој четвртини XIV века фреске исте садржине достижу као уметничка дела изванредну лепоту; међутим, пренесене у сферу трансцеденталне узвишености, оне се не задржавају на појединостима које би се могле користити као извори за историју једне овоземаљске науке као што је медицина.
image

Христос исцељује десет губаваца (Лука 17, 12), Дечани

Тема о Христу исцелитељу у средњовековној уметности источног хришћанства може се пратити повезано столећима. Она је увек имала одређене концепције и извесну концентрисану сталност.
Крајње су разнолике легенде о безбројним хришћанским светим исцелитељима мањег ранга који су увек били присутни у оном религиозном животу који се граничио са сујеверицом. Популарни свети лекари и исто толико популарни заштитници болесника заузимају многа места у хришћанском календару.
У систематској подели православних светитеља заузимају посебно место свети бесребреници οἱ ἀνάργιροι (die heiligen Geldverachter). У по руци Христовој апостолима одређено се говори о лечењу: „Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; за бадава сте добили, за бадава и дајите” (Матеј 10, 8). По традицији је међу апостолима Лука био по позиву лекар; он се касније спомиње и као лекар, али је био познатији као сликар и, пре свега као јеванђелиста. У Делима апостолским често се описује како су апостоли наследили од Христа моћ да лече, нарочито Петар и Јован. У каснијој традицији те су вести скоро заборављене. У средњем веку, нарочито на Истоку, формирала се нова, посебна група светих исцелитеља — оних који нису за лечеше примали ни новац, нити поклоне. Већ сама чињеница да су лечили за бадава подигла их је у свет светаца. На челу листе светих „бесребреника” стоји пар лекара: свети Кузман и Дамјан. Њихова је популарност била толика да су се они утростручили.
По календару славе се три пара светих Кузмана и Дамјана: 1. јула славе се римски лекари Кузман и Дамјан. 17. октобра слави се истоимени пар лекара Арапа. Првог новембра слави се истоимени пар лекара из Азије. Они се посебно славе и посебно сликају. У XIV веку код нас су сви насликани у истој цркви у Дечанима. У доњем првом појасу као Римљани у свечаној одећи, исто у првом појасу као Арапи са турбанима и у горњим зонама нешто скромније одевени као азијати. Тај азијски пар захваљујући житију са многим појединостима, био је код нас у XVI и XVII веку најпопуларнији.
У животима светих лекара има увек занимљивих појединости. Тако се прича о римским лекарима св. Кузману и Дамјану да су извршили трансплантацију ноге. У нашем сликарству није сачувана илустрација тог чуда. Детаљни опис те трансплантације насликао је анонимни фирентински мајстор, аутор фресака у капели Ринучини (Rinuccini, у цркви Santa Croce) на једној предели која је била око 1937. год. у Будимпешти; откупљена за колекцију С. Креса (Kress), та предела је сада изложена у Уметничком музеју Сев. Каролине (G. 60, 17, 9). Наивна слика осредњег фирентинског мајстора, настала око 1370. год., показује редом: проналазак свежег леша неког Арапина, одсечену црну ногу која је накалемљена болесном црквењаку и болесну ногу која је стављена у Арапинов гроб. Нарочито је жива сцена која показује срећни завршетак: црквењак са црном ногом захваљује се склопљених руку светим лекарима, а они задовољно посматрају исход необичне операције.
Многе сцене из живота и мука св. Кузмана и Дамјана насликао је чувени Фра Анђелико на главној олтарској слици фирентинског манастира св. Марка (око 1438—1443. год.), као украс пределе. Захваљајући трговини Фра Анђеликово ремек дело распарчано је по целом свету. Делови Анђеликовог циклуса о св. Кузману и Дамјану налазе се: у Старој пинакотеци у Минхену, у Народној галерији Ирске, у Лувру, у Националној галерији у Вашингтону и остаци на првобитном месту у Фиренци у Museo di San Marco.
image

Св. Кузман и Дамјан са 16 сцена њихових чуда, мајстор Радул, Пећка патријаршија, 17. век

Најлепшу српску икону св. Кузмана и Дамјана са 16 сцена њихових чуда насликао је мајстор Радул, један од најплоднијих српских сликара XVII века. Педантно изведена икона из године 1673/4. са богато позлаћеним дуборезним оквиром очувала се скоро нетакнута у ризници патријаршије у Пећи.
У источној и у српској цркви нарочито је уживао углед свети лекар Пантелејмон (Пантелија, 27. јули). Првовенчани, описујући очева побожна дела, наводи како је Немања даривао „светаго и великаго мученика Пантелеимона в граде Ниши, јеже храм му с’зида ту”. Садашња нова нишка црква Св. Пантелејмона сазидана 1871. год., свакако је подигнута на месту где је била Немањина црква Св. Пантелејмона. Св. Пантелејмон био је изгледа нарочито поштован већ од XII века у нашим крајевима. Позната мала петокуполна црква у Нерезима више Скопља, посвећена је св. Пантелејмону. У српском сликарству XIII века св. Пантелејмон се слика обавезно у већим црквама. У Сопоћанима млади сликар насликан је три пута: у наосу, у северној капели уз стару припрату, заједно са св. Јермолајем са којим је заједно посечен, и у јужној капели са сценама Немањиног живота. Обично се не спомиње да је и позната Бојанска црква на Витоши више Софије (задужбина једног бугарског племића који је истицао да је род Немањића) посвећена св. Николи и св. Пантелејмону. У Ариљу, из последњих година XIII века, св. Пантелејмон је насликан на угледном месту, изнад олтарске преграде. Лепи млади никомедијски лекар са бујном косом увек се показује са атрибутима, у десној руци држи ланцету, у левој панарион (πανάριον) ковчежић са лековима. Увек је одевен подједнако, свакако у лекарску одећу. Једна од најлепших икона св. Пантелејмона сачувала се у Хиландару; иако је сликана првих година XIV века, остала је скоро неоштећена.
image

Sveti Pantelejmon, Hilandar, muzej. 41x34 cm. Početak XIV veka.


Према касним одјецима традиције чини се да је у Призрену доста поштован св. Пантелејмон. Још 1651. год. држале су се рушевине призренске цркве св. Пантелејмона; тај крај се до недавна звао Пантелејска улица. Биће да је на култ св. Пантелејмона у нашим крајевима, а у средини XIV века, утицала Света гора. Атонски руски манастир св. Пантелејмона обновио је Душан, који је светог лекара са пуним поштовањем звао „великомучеником и исцелитељем”.
image

Свети Пантелејмон, Каленић

Остали свети лекари православног календара нису били нарочито популарни. Крајем јануара слави се лекарски пар св. Кир и св. Јован. Првог фебруара слави се св. Трифун, гушчар, који је, по легенди, лечио људе и животиње. Двадесетог маја слави се свети лекар Талалеј; изгледа да се сачувао његов истински портрет; у сликарским приручницима се детаљно описује његов лик, чак и његова риђа коса. Двадесет седмог јуна слави се свети лекар Сампсон, дворски лекар Јустинијанов, и 16. августа св. Диомед, лекар из Тарса.
Од последњих деценија XIV века свети лекари и свете лекарке групишу се, у српском црквеном живопису, у припрати. Једна од најлепших галерија светих лекара сачувала се у Марковом манастиру: св. Кузман и Дамјан, св. Пантелејмон и три пара: Кир и Јован, Сампсон и Диомед и Зотик и Козма (Римљанин); иначе ретко сликани св. Зотик (31. децембар) поштован је у Цариграду као оснивач једне болнице за кужне. У Марковом манастиру насликане су и две свете лекарке: Текла (24. септембра) и Марина (17. јула). У ранијем XIV веку код нас се поштовала св. Анастасија фармаколитрија (η φαρμακολυτρία) која је штитила од отрова и враџбине, имала je своју цркву у Цариграду, код Пантократоровог манастира. Познати песник Манојло Филес написао је стихове о св. Анастасији у којима се, изгледа, спомиње Дечански. Нешто касније и цар Душан се показао као поштовалац св. Анастасије. Она је заиста била корисна дворској средини; већ храјем XII века Антоније Новгородски напомиње како Анастасија „всакое волхование и потвори откривает”, латински се говорило „quae liberat а veneficiis”. Средином XIV века постојао је манастирић Св. Анастасије близу Зихне (југоисточно од Сера — μονή τῆς ἀγίας Άναστασίς); кад су те области ушле у границе средњовековне Србије монаси Св. Анастасије често су досађивали Душану и он им је у неколико махова издавао простагме. Св. Марина, која je по веровању ефикасно изгонила ђаволе, имала је у Македонији две цркве: једну пећинску капелу на западној обали Преспанског језера и једну цркву у Скопљу.
image

Звери раѕдиру св Теклу, Грачаница

Много је старији у нашим крајевима био култ свете лекарке Текле (S. Thecla, 24. септембар). Хрвати су је звали Sutikla; већ у XIII веку постојао је старохрватски превод њене легенде. У Дубровнику светицу су називали (око 1253. год.) тачно Ткла, а Црногорци Ћекла — по њој су стекли име Ћеклићи који се спомињу 1381. год. — неки Ћеклић Бојко Ивановић ,,de Ledenice super Catharum”.
Код православних Словена постоје и свети ветеринари; два пара: св. Флор и Лавр и свети Власије и Модест.
image

Св мученици Флор и Лавр

Хришћанска традиција о светим мученицима Флору и Лавру (18. август) касније се сасвим изменила. Оба светитеља из Липљана (старе Улпијане) спомињу се као каменоресци — кипари. Тек у средњем веку они постају заштитници коња и њихова нова легенда везује се све више за античке богове близанце — Диоскуре, Кастора и Полукса. Иконе светих мученика Флора и Лавра очевидно се везују за античке металне иконице-амулете такозваних Кабира, или Дунавских коњаника. Св. Флор и Лавр појављују се у српском сликарству XIII века и понављају се често и касније. Највише су ипак били поштовани у Новгороду као и други пар светитеља заштитника крупне стоке: св. Власија (Влаха, патрона Дубровника, 11. фебруара) и св. Модеста (18. децембра). Обично се сматра да су популарни руски свети ветеринари доспели на север преко средњовековне Србије.
image

Св Сергије и св Влахо, Грачаница

Српска средњовековна средина није подједнако прихватила све исцелитеље православне цркве. Данас је тешко објаснити по коме су критерију неки светитељи лекари постајали код нас више популарни, а неки остајали скоро заборављени. На пример, св. Мина, велики чудотворац и исцелитељ међу Грцима, слабо је поштован у српским крајевима. Можда и због тога што су легенде о њему необичне, а једна чак изразито ласцивна. To је смешна прича о паралитику и мутавој жени, која је сасвим у стилу анегдота о шаљивом начину лечења старог Ескулапа.
image

Св. Власије Севастијски

Срби су се у Средњем веку доста одвајали од Грка и у животу и у верским схватањима. По неким појавама Срби су били ближи Западу него Истоку. У држави Немањића, као и на Западу, чвршће су истицане династичке традиције. Уз култ владара — предака лако се ширила идеја о светородности породице. Српски владари често су канонизовани, а неки од њих поштовани су као чудотворци. Иста се традиција држала у Француској, Енглеској и Мађарској. У новијој историји средњовековних веровања већ се створио термин о краљевима чудотворцима (les rois thaumaturges). Од Срба владара као чудотворци највише су поштовани Немања, Милутин и Стефан Дечански. Милутин пренесен у Софију постао је као „свети крал” заштитник града. Хиландарски монаси покушали су средином XVI века преко Ивана Грозног да добију од султана дозволу да пренесу Милутинове мошти у Хиландар, али им Турци нису дозволили ту транслацију. Вера у чудотворну моћ реликвија да оне лече разне болести и штите од свачега, наводила је побожне на разне поступке. Реликвије су преношене и сакриване, крадене, дељене, продаване и куповане. У тим пословима били су нарочито безобзирни Млечани, они су и после првог и после коначног пада Цариграда били главни трговци реликвијама.
Било би ипак сувише једнострано и нетачно кад би се сви поступци око светих чудотвораца и њихозих чудотворних реликвија свели на једини ниво сујеверице. У Средњем веку много су се одвајала религиозна схватања од скромне вере неписмених. И у Србији Немањића формирао се — у једном континуитету који наша нова култура није успела да оствари — слој који је одржавао хришћанску образованост свога доба на висини која нам и данас импонује. Иста она средина која је формирала наше старе писце, сликаре, архитекте, људе од науке и вешгг организаторе, водеће људе у власти, цркви — та средина је, како се у аугустејским временима говорило „humana species altior”, имала свој посебни однос према чуду и чудотворству. У српској књижевности и уметности оригинални описи чудотворних исцељења само привидно личе на једноставне средњовековне легенде.
Има још извесног наивног угледања на грчке узоре у описима чуда Немање, св. Симеона Мироточивог; родоначелник Немањића очевидно је схватан као српски заменик св. Димитрија Солунског који је био мироточив. Драматично и вешто описане појединости о чудотворном исцељењу Стефана Дечанског коме св. Никола враћа вид, преношене су из српске књижевности и уметности у угледне илустроване руске летописе, нарочито у Лицевой летописный свод — из XVI века.
Највише се истичу у старој српској књижевности описи чуда св. Саве. Свакако је по концепцији и тумачењима технике оздрављења од српских писаца најдубљи Теодосије. Његов опис како је св. Сава подигао обамрлог брата, како га је замонашио и оспособио да преда краљевску власт сину Радославу, сасвим се одваја од наивности легенде. Спољашњи ток збивања личи на општа места из светачких житија, све остало о чему говори Теодосије, знатно је узвишеније од просечног побожног штива. Прво се вешто описује како св. Сава хита на коњу не би ли затекао брата у животу.
image

Христос лечи сина удовичиног (Лука 7, 11—16), Дечани

У двору га дочекује вест да је Стефан умро, али св. Сава не губи наду, он почиње своју велику молитву Христу. Св. Сава подсећа Христа како је подигао из мртвих Лазара, сатниковог слугу, Хананејку, Јаирову кћер и удовичина сина и моли га свесрдно да заповеди анђелу који је већ понео душу на висине, да врати душу Стефану, само за кратко време за „данашњи дан до ноћи која долази”. Тражећи од Христа помоћ, св. Сава препире се са анђелом психопомпом: Анђеле божји у име Господа нашега Исуса Христа говорим ти: врати душу слуге својега, брата мојега... и даље, наставња Теодосије, св. Сава прилази брату, полаже му руку на срце и дуго се моли „зналцу тајни и свевидцу скривенога”. Теодосије мирио, без претеривања описује кратки повратак Стефанов у живот. Св. Сава утишава присутне. „Не плачите и не вичите, не умре краљ, него спава. (парафраза из Луке 8, 52). У хитњи св. Сава све редом свршава: подиже брата, монаши га и даје му име Симон; Првовенчани, већ као монах предаје Радославу краљевство и прима последњу причест. „И тако, завршава Теодосије, поменути Симон, држан у рукама светога архиепископа... предаде дух свој”. Теодосијева преданост вери даје му моћ да на прибран начин, мирно и крајње убедљиво опише сву драматику последњих часова Стефана Првовенчаног. Чудо св. Саве над самртним одром брата не спушта се на тон примитивних миракула. У Теодосијевим редовима чудо и опис спољашњих поступака ритуала стапају се у посебну реалност средњовековне атмосфере у којој се немоћ пред загонетком смрти приказује на начин који психолошки није стран савременом човеку.
Један од најбољих српских иконописаца XVII века, Козма, насликао је, према Теодосијевом Животу св. Саве, велику морачку икону св. Симеона—Немање и св. Саве (1645) и на њој сцену: св. Сава васкрсава Првовенчаног.
image

Св Сава и Симеон Немања, над гробом кнеза Стефана, 1664/5, Морача

Могло би се очекивати да ће касна слика изневерити, можда и карикирати Теодосијев текст из краја XIII века, међутим Козма се показује као дорастао сликар. Он препричава све до последиве појединости: анђео слеће доносећи покојникову душу, млади монах већ држи припремљено „одело власено”, будући краљ Радослав отире сузе белом марамом — а у средини св. Сава дубоко погнут над братом „моли се много”. Све озбиљно до строгости и свечано, показује се са супериорном уздржљивошћу. Само читач унутрашњег текста Теодосијевог могао је да изабере главни тренутак крајње унутрашње напрегнутости. Козма не слика физички васкрс, онај тренутак који Теодосије кратко спомиње како је Стефан устао и сео. Сликар понављајући вероватно неке добре старије узоре, премешта тежиште догађаја на оне одлучне тренутке који су претходили чуду. Козма слика унутрашњу драму: време молитве св. Саве и већ видљиви знак Христове благонаклоности, анђела који слеће доносећи душу Стефанову. У суштини чудо св. Саве показује се дискретно као чудо Христово. Св. Сава није показан као чудотворац, већ само као молитељ коме је молитва услишана.
Овај одабрани пример довољно одређено показује колико се у нашој старој књижевности и уметности интерпретација чуда могла да држи на висини. Описи чуда у текстовима наших добрих писаца, нарочито код Доментијана и Теодосија, и на фрескама и иконама које су настале према Теодосију, сведоче колико се код нас — у слојевима образованих од XIII до касног XVII века — појава чуда високо уздизала изнад наивних представа везаних за врачање и сујеверицу.


Светозар Радојчић


In: 700 година медицине у Срба. Београд : САНУ, 1971. Стр. 77-87.

Email a comment