ФРЕСКА КОНСТАНТИНОВЕ ПОБЕДЕ У ЦРКВИ СВ. НИКОЛЕ ДАБАРСКОГ

Светозар Радојчић

Свети Никола у Дабру спада међу најстарије манастире у држави Немањића. Он je можда постојао и пре доласка Немањиног на престо. У студеничком типику већ се спомиње Св. Никола у Дабру. Од године 1219. манастир je био седиште дабарских епископа. Касније, првих деценија XIV века, Босанци су стару црквену зграду много оштетили, тако да je после оправке манастира Стефан Дечански у натпису означен као ктитор храма Св. Николе. Црквена зграда добила je свој садашњи изглед око 1329. године. Из фрагментарно очуваног натписа види се да je нови ктитор био Дечански, а да je у тој обнови учествовао и епископ дабарски Никола. Спомињући портрете Дечанског и Душана, који су насликани на јужном зиду цркве Св. Николе, пред самим иконостасом, већ сам једном напоменуо да je тај живопис крајем XVI века претрпео знатне измене. Портрети новијих ктитора, епископа новобрдског Дионизија и патријараха Макарија и Андонија, најтачније датирају новији слој фресака у цркви и припрати. Сви подаци у натписима уз портрете упујућу на време око 1571. године.

Остаци живописа у олтару и средњем делу цркве веома су скромни. Очуване фреске на југозападном стубу показују да je нови слој живописа рађен као обнова старога. На местима где je отпала горња кора виде се старе фреске. Формат и главне контуре старијих фресака поклапају се сасвим са фигурама на новом слоју.

У припрати je остао скоро цели други појас фресака. Нисам нигде приметно трагове доњег слоја, но веома je вероватно да су и фреске у припрати рађене преко старијег живописа. Садржина композиција доста je необична. Поред слика које приказују живот и чуда св. Николе има неколико призора који се односе на легенде о цару Константину и о проналаску часног крста. На источном зиду, све у другом појасу фресака, био je свакако насликан почетак житија св. Николе. Од тих композиција данас се сасвим добро очувала само последња у десном (јужном) углу: св. Никола спасава три сироте девојке. До те фреске насликано je, на јужном зиду, јављање св. Николе цару Константину. Средину јужног зида заузимају илустрације чуда св. Николе на мору. На западном делу добро je очувана фреска која приказује смрт св. Николе. Прва композиција на западном зиду, у јужном углу, јако je оштећена, а до ње насликана je позната сцена: св. Никола јавља се Дечанском у Пантократоровом манастиру. Ако je нови слој живописа у припрати изведен као тачна копија старијег слоја, могло би се претпоставити да je овај необични доживљај Дечанског а први пут илустрован у Св. Николи Дабарском. На југозападном пиластру припрате очувана je фреска само на чеоној страни; она приказује појављивање крста цару Константину. На средњем делу западног зида, између пиластара, изнад улазних врата, насликана je битка између цара Константина и Максенција. На северном зиду насликани су догађаји из легенде о проналаску часног крста. У целокупном распореду живописа у другом појасу фресака централно место заузима слика Константинове победе. Она стоји на граници између циклуса из житија св. Николе и циклуса о проналаску св. крста.

Сасвим слабо се очувала фреска која приказује поход цара Константина у Рим. Цар на зеленом коњу, у пурпурној одећи, држи у левој руци омању тамноцрвену заставу на дугом копљу. Царев коњ прекривен je великим жутим ћебетом са ресама. Иза цара виде се његови војници са кацигама, а изнад њих лети арханђел Михаило који показује на крст изнад себе. На тамноплавом небу види се светлији круг из којег избијају зраци: у средини круга распознаје се само доњи крај крста. Горњи крај фреске сада je закречен. Ни слика битке између Константина и Максенција није нарочито добро очувана; леви део јако je оштећен.
image

Битка код Милвијског моста, Св. Никола Дабарски, настала око 1330, рестаурисана око 1571.

У каменитом пејзажу, испред Црвених стена (Saxa rubra) сукобиле су се коњице цара Константина и његовог противника Максенција. Хришћанску војску предводи арханђел Михаило са мачем у десници. Константинови војници једва се распознају. Виде се само јасно копља коњаника из првих редова, један војник са исуканим мачем и контуре чете око заставе. Група која приказује остатак Максенцијеве војске веома je добро очувана. У средини je Максенције у пурпурној одећи са плаштом и златном круном; и царев коњ има богат златан украс на врату. Иза Максенција јаше његов стегоноша са заставом на којој се види почетно слово царевог имена: М. Сви Максенцијеви војници окренули су копља и штитове према непријатељу. Коњаник у првом плану одапиње стрелу на гониоце док други беже и не покушавајући да нашкоде Константиновим војницима. Максенцијева коњица јури у реку по којој већ пливају лешеви погинулих људи и коња. На небу, изнад Црвених стена и Арханђела, исписан je великим словима натпис:III КЇ IIII ИЛОЮ ПОГѸБІ МАѮЄНТИА МѸЧИЛИА И ПОГРѸЗИ IIIII ВЬ ДѸНАВЦЕ IIIII ВОИСКОМЬ ЄГО.
Смисао натписа може се лако реконструисати: (Константин Вели)ки (си)лом (?) погуби Максенција мучитеља и потопи га у Дунавцу (sic!) са његовом војском. У натпису стоји да je Максенције страдао „вь дѹнавьцє"; то није ни нарочито велика погрешка сликара јер и патријарх Пајсије 1642. године сасвим неодређено вели да се ратни сукоб између Константина и Максенција збио „у крајевима византинским". Сликар je свакако фреску прекопирао из неког илустрованог историјског списа у коме je забуном битка између Константина и Максенција 312. године замењена са Константиновом победом октобра 314. године код Цибала (Cibalae, данашњих Винковаца) где je потучен Ликиније. Троношац прича како je Ликиније страдао на „”састанкѹ саве и дѹнаѧ” ". И то je нетачно, но ипак много ближе истини. Сликар из Бање и историчар на ког се ослонио погрешили су што су помешали Максенција и Ликинија. Једино на тај начин може се тумачити чудновати натпис на фресци. Иначе, ред речи на натпису највише подсећа на текст карловачког родослова: тамо се спомиње:Маѯентїє… погрҍзаєть въ рҍцҍ (sc. рҍцҍ тривѹлстҍи) съ вои своими…

Најстарија илустрација Константинове победе код Милвијског моста очувала се на Константиновом славолуку у Риму. Поједини делови пластичног украса на луку узети су са старијих грађевина Трајана, Хадријана и Марка Аурелија, но рељеф са призором битке због које je овај славолук и подигнут извајан je у Константиново доба.

На десној страни јужне фасаде приказана je у уском рељефу (висине 1,05 m) сцена из једне битке која сигурно представља Максенцијев пораз.
image

Битка код Милвијског моста, рељеф са Константиновог славолука, Рим око 315. н.е.

У средњем, главном, делу композиције виде се војници побеђеног цара како се боре са таласима Тибра. Персонификација реке, наг, брадат старац мирно лежи на левом крају рељефа; један Максенцијев војник који се дави ухватио je старца за леву ногу. На средњем и десном делу фриза нарочито су упадљиви војници који наглавачке падају у реку. Сцена Константинове победе компонована je према познатим римским рељефима битака и ловова. Неки детаљи узети су чак и из старијих илустрација митолошке природе. Изгледа да je мотив Фаетоновог пада искоришћен као формални узор за приказивање пропасти Максенцијеве коњице у Тибру.

Познат je само још један касноантички graffito из Алжира који приказује битку код Милвијског моста, но он je слабо очуван.

Константинова победа са славолука много личи на хришћанске рељефе из IV века који представљају Мојсијев прелазак преко Црвеног мора. Ова сличност одавно je примећена.

Константин Велики први je у хришћанској литератури упоређен са Мојсијем. Евсевије из Кесарије у својој Историји цркве и у Животопису Константина на неколико места истиче сличности између Мојсија и Константина. У Евсевијевом опису битке код Милвијског моста Константин je представљен као „Нови Мојсије", као победник многобожачког тиранина Максенција, који je страдао као и Мојсијев противник — Фараон. Евсевије нарочито истиче да су Фараон и Максенције погинули на исти начин, да су обојица нашли смрт у таласима: Ὥσπερ οὖν ἐπ' ἀυτοῦ Μωυσέως καὶ τοῦ πάλαι θεοσεβοῦς Ἑβραίων γένους, ἅρματα Φαραὼ, καὶ τῂν δύναμιν αὐτοῦ ἔῤῥιψεν εἰς θάλασσαν ἐπιλέκτους ἀναβάτας τριστάτας κατεπόντισεν ἐν θαλάσσῃ Ἐρυθρᾷ πόντω έκάλυψεν αὐτούς· κατὰ τὰ αὐτά δή και Μαξέντιος, οί τε άμφ' αὐτόν ὁπλῖται καὶ, δορυφόροι, ἔδυσαν εἰς βυθὸν ὠσεί λίθος ὁπηνίκα νῶτα δούς τῇ έκ Θεοῦ μετά Κωνσταντίνου δύναμει, τὸν πρὸ πῆς πορείας διῆει ποταμόν. Касније, у V веку, Гелазије из Кизика понавља скоро од речи до речи Евсевијев опис битке код Црвених стена и упоређује опет Константинову победу с Мојсијевим преласком преко Црвеног мора.

Истицање сличности између Фараоновог и Максенцијевог пораза у хришћанској литератури IV века није утицало само на касније црквене писце него и на скулпторе Константиновог доба. Паралела: Маге rubrum — Saxa rubra створена je у годинама кад je Константинова победа била међу хришћанима нарочито популарна; тако се вероватно и идеја о Константину „Новом Мојсију" веома брзо раширила и у ликовној уметности.

Рељеф Мојсијевог преласка преко Црвеног мора на саркофагу из Латеранског музеја бр. 111 највише личи на композицију са Константиновог лука.

Очувано je доста рељефа из IV века који представљају пропаст Фараона и његове војске. Занимљиво je да се баш у Арлу, Константиновој резиденцији, нашло највише саркофага са мотивом Мојсијевог преласка. На овим илустрацијама старозаветног догађаја има кадгод и сасвим директних алузија на Константинову победу. Добро очувани сплитски саркофаг са рељефом преласка преко Црвеног мора украшен je на десној страни крстом и Христовим монограмом, знаком који много подсећа на лабарум Константина Великог.

Неки археолози мисле да je на овим рељефима Фараоновог пораза сам Константин представљен као Мојсије. Занимљиво je свакако да je на споменутим саркофазима Мојсије заиста голобрад човек. Иначе се Мојсије на споменицима из истога доба, у сцени која илуструје чудо са водом у пустињи, редовно приказује с брадом. Без сваке сумње Мојсије, на саркофазима IV века, често представља Константина, а Фараон Максенција. Друго je питање да ли су се при томе уметници трудили да уношењем портрета савремених царева још јаче истакну актуелну верску тенденцију целе композиције. Не би се могло рећи да фигуре Фараона и Максенција на сплитском рељефу имају неке нарочите индивидуалне црте.

Рељеф Константинове битке на славолуку у Риму нема никаквих нарочитих знакова по којима би се видело да je победа извојевана са божјом помоћу. То je илустрација историјског догађаја, а не касније легенде. Рељефи преласка преко Црвеног мора немају опет вредност историјске слике; они и нису описи историјске битке већ композиције верске садржине са извесним алузијама на савремене догађаје. Према причању Евсевија ни Константинова победа код Цибала није била илустрована неком композицијом која би личила на праву историјску слику: цар je био приказан као победник, изнад њега видео се крст, а испод њега Ликиније у облику побеђеног змаја.

Не може се тачно рећи како су изгледале слике Константинових победа које je дала насликати принцеза Јулијана Аниција у цариградској цркви Св. Полиеукта.
image

Минијатура битке код Милвијског моста у рукопису париске Народне библиотеке (Cod. gr. 510)

У IX веку хришћанска легенда о Константиновој победи илуструје се већ као историјски догађај. Минијатура битке код Милвијског моста у рукопису париске Народне библиотеке (Cod. gr. 510) насликана je сасвим према хришћанској легенди: Цар на коњу, са копљем у десници, прогони Максенција и његове војнике. Изнад цара, у зеленом медаљону, види се златан крст у коме je црвеним словима исписано: έν τούτῳ νίκα. Између Константина и противника насликан je Тибар и Милвијски мост. Главни елеменат легенде, знак крста, јасно je истакнут на слици.

О разним варијантама Константиновог портрета скупио je много података А. Грабар у својој књизи о императору у византијској уметности. Но, према до сада изданом материјалу, изгледа да су слике Константинове победе из каснијег доба заиста ретке. Због тога су нам још драгоценије фреске у Бањи Прибојској.

Разлике између споменуте париске минијатуре и наших фресака виде се на први поглед. Минијатуриста IX века приказује драматични моменат битке, погибију Максенција. Наш уметник насликао je само две трупе коњаника у бојном поретку. Из натписа се види да je Максенције изгубио живот „у Дунавцу", но то није на слици приказано. Композиције у Бањи илуструју догађаје пред одлучним тренутком у бици. Сцене су хронолошки распоређене: прво појава крста, чудо које je охрабрило Константина да ступи у борбу, а као засебна композиција насликана je битка на Милвијском мосту.

Арханђео Михаило приказан je на обе фреске као вођа и заштитник хришћана. Веза Константина са арханђелом Михаилом била je у црквеној традицији нарочито јака. У опису чуда Арханђелових у рукопису бр. 322 (421) Народне библиотеке у Београду има једно место које нам потпуно објашњава како je лик светога ратника доспео на фреску Константинове победе. У опису петнаестога чуда испричана je ова необична прича како je цар Константин сазидао цркву Арханђела Михаила на месту званом сѹстень (Σωσθένιον): ” въа ларисо беше некой царь, именемь пелїа, ѽнъ имеяше оѵнъѹка именемъ асона, и тои ясона сабра и момъци изьбрани и ѹлезе оѵ корабь’ да идеть тамо где беше го послаль ѹчо мѹ … и доидоша до некоє место, нарицаемаго вҍрикионь, тамо беше некои царь, именемь амика; и помислиша, онїе юнаци, да ѹбиютъ ѽногова цара, и да попленать тоя градъ; и погна ги царъ и онї побeгоша, и доидоша, до мeсто состенъ; тамо седоша ѽнїа юнаци; и чѹдиха се что да сатворать; тамо мрждѹ них явисе некои, млади момакъ, са златни крила, й рече имъ, не боитесе нъ идете й ѹбите цара амика, ѿйдоша й ѹбише го, и ѹзеша колико можиха, й прийдоша, на онова месте, где видехѹ, златокрилатага члка й тамо седоша да разъделѹтъ що бехѹ плениле; й рекоша междѹ собою, егате дрѹжина, на това место да сатворимъ’ идоль на ономѹ златокрилъномѹ члкѹ, йже го видехомь, на место сего; й сатвориша йдоль, на то место; нъ по времене’ егда стана благочастие, найде го царь костаньдин, й чѹдешесе що хощетъ да бѹдетъ тоя йдоль, й молашесе бѹ да мѹ покажетъ, що хощетъ да бѹдетъ тоя идолъ? ва едина нощ васне, ависе емѹ, Арьханьгель Михайль, и рече мѹ, азъ есамъ Арьханьгелъ михайль христианьски помошникъ, и тебҍ помогох таеси (sic!) станлъ христианьски царъ; и победилъ еси’ враги свои’ иъ вастани скорѹ да сатворишъ црква на место где ѥс тоя идоль, и да я наречеши на име мое, й азъ да те чѹвам ѿ сѹпротивници, твои и ѿ какого (sic!) зла, до живота тво твоем (sic!) и тако сатвори царъ костанъдинъ обали оного йдола й на то место сазизда красна црькъовъ ва име Аръханьгела Михаила…” Могло би се приговорити да je овај текст писан 1742. године и да се не сме ни употребити за тумачење средњовековних фресака. Међутим Кедрин има исту причу. И он слично описује чудне догађаје о Аргонаутима, о Состену (Лаостену), божанству старих Грка, и о св. Арханђелу који заповеда Константину да му подигне цркву на месту где je стајао идол паганског крилатог бога.
Сасвим je јасно да je монах Јосиф, „непотребан ни Богу ни човеку", преписао чуда архистратига Михаила из неког много старијег извора који се ослањао на Кедрина или на Малалу.

Изјава Арханђела да je он хришћански помоћник и да je он помагао Константину „да постане цар" показује колико се у хришћанској литератури чврсто одржавало веровање у хришћанство Константина Великог. Занимљиво je да се у нашој иконографији очувала чак и слика Константиновог крштења коме je присуствовао арханђел Михаило. Илустрација те церемоније, која се уистини није никада ни обавила, налази се на једној икони у старој сарајевској цркви.
image

Крштење цара Константина, детаљ иконе арханђела Михаила (1734) из старе сарајевске цркве, цртеж Ђ. Мазалића.

На средини je насликан цар у крстионици, наг са круном на глави. С десне стране стоји: силивестар папа римски који обавља чин крштења, с леве стране стоји царица (Константинова мајка Јелена?) са пратњом, а изнад њих лебди Арханђео који благосиља цара.

Фреска Константинове победе није била насликана случајно у задужбини Стефана Дечанског. Зна се да су извесна добро позната и нарочито омиљена места српских средњовековних писаца брзо добијала своје илустрације у црквеној иконографији. Смрт владарке упоређивана je у књижевности са смрћу Богородице — исто упоређење поновљено je и у нашем живопису. У Милутиново доба појавила се композиција лозе Јесејеве — иста паралела истиче се и у служби Милутину. И фреска битке код Милвијског моста насликана je под утицајем српске историјске литературе.

Стефан Дечански био je Србима — по речима његовог биографа — Нови Константин и Нови Мојсије. „Овоме превисокоме краљу (sc. Дечанском) беше дана таква... сила крепости . . . као и благоверном цару Константину победа над иноплеменицима ради вере, и као Боговидцу Мојсију против Амалика." Владарске врлине Стефана Дечанског истакао je први ученик Данилов на необично ласкав начин: упоредио je свога краља са Мојсијем и са Константином Великим. Тако je српски историчар везао име Дечанскога за имена најчувенијих ратника из Старога завета и из хришћанске прошлости. И у српској средњовековној литератури поновила се паралела коју je пронашао Евсевије, отац хришћанске историографије.

После Константина било je много „нових Константина". Ову титулу носили су и неки од византијских царева, на пример Ираклије и Михаило VIII Палеолог. И највећи средњовековни владалац европског Запада Карло Велики сматрао je да може себе упоредити са Константином. На познатом мозаику латеранског триклинија представљени су и Константин и Карло како примају победничке заставе. Константин добија од Христа labarum, Карло од св. Петра vexillum. Поштовање Константина Великог било je раширено од крајњих граница цивилизованог света. Чак се и један нубијски краљ спомиње као „Нови Константин."
image

Латерански Триклиниј, Константин и Карло примају победничке заставе

Велика победа Стефана Дечанског код Велбужда 28. јула 1330. донела je српском владару славу која je — као што се види из извора — упоређивана са делима најчувенијих ратника из прошлости. Дечански се у опису велбушке битке хвали час као Нови Александар Велики, час као Нови Мојсије, а млади Душан упоређује се са храбрим младим Исусом Навином. Нас на овом месту нарочито занима питање: како су се те похвале у упоређењима преносиле из литературе у уметност?

Победе Манојла Комнена биле су илустроване у нартексу једне Богородичине цркве у Цариграду без икакве везе са алегоричним и старозаветним призорима. Иначе — судећи по изворима — фреске са историјско-политичком садржином служиле су већином као украс царских палата.

Познати су само усамљени случајеви да су слике историјских битака уношене у црквени живопис.

У солунској цркви Св. Димитрија била je илустрована трећа неуспела словенска опсада Солуна. Занимљиво je да су се фрагмента сличног историјског циклуса сачували и у нашем живопису у Дечанима и у цркви Св. Димитрија у Пећи.

У чудима св. Димитрија нарочито се опширно описује како je светитељ био Солунцима добар заштитник у данима словенских опсада. На осам до десет дана пре друге опсаде, прича се у житију, солунски архиепископ Јевсевије већ je знао да се град налази пред великом опасношћу. Јевсевије се због тога непрестано молио светитељу. Та архиепископова молитва пред моћима св. Димитрија приказана je у Пећи веома свечано.
image

Пећка патријаршија, црква Св. Димитрија, Архиепископ Јевсевије моли се над моћима св. Димитрија, 1338-1346.

Кад су Словени почели да ударају на градске зидове догоди се велико чудо: „већ не душевно предсказание, а очигледно се појави на бедему (мученик) у лику наоружаног ратника; првог који je хтео успузати се на бедем и који je већ био спреман да на њ стане ногом, пробурази копљем иза зубаца стијене и баци мртвог на стијену; гурнут котрљао се по басамацима, па повуче собом стојавше на мердевинама, кропећи крвљу простор међ зупцима." Фреска у Пећи необично живо приказује тешку судбину словенских ратника. Сви детаљи из текста илустровани су са највећом тачношћу. Сликар живописа у Св. Димитрију, неки Јован, потписао се грчки. Тешко je веровати да се ова за све Словене увредљива слика живописцу случајно поткрала.

Још занимљивије слике из циклуса чуда св. Димитрија очувале су се у Дечанима на северном зиду храма. Ове фреске насликане су као продужење украса дечанског параклиса св. Димитрија. Нарочито падају у очи две композиције које илуструју догађаје из бугарске опсаде Солуна 1207. године. Прва фреска приказује смрт цара Калојована пред Солуном: св. Димитрије, на коњу, пробада копљем бугарског цара који je као мања фигура насликан испод ногу коња светитељевог. Натпис je добро очуван: сты димитрне прободе цара калояня загоранина. Друга фреска много личи на споменуту композицију из Пећи, само по натпису се види да се призор не односи на раније словенске опсаде већ на бугарски рат 1207.
image

Дечани, Св. Димитрије брани Солун од Кумана 1207. године, средина 14. в.


У натпису се спомињу Кумани; они су заиста у опсади Солуна 1207. били главни савезници и помагачи Бугара. Можда су историјске слике на којима су била приказана чуда појединих светаца с временом губиле увредљиво значење, но садржина тих илустрација била je свакако и сликарима и посматрачима сасвим добро позната. Тешко je поверовати да je смрт Калојованова случајно, без икаквих алузија на тадашње догађаје, насликана у задужбини Дечанског, победника на Велбужду. Првовенчани у биографији Немањиној прича како je Немања пробō Стреза као и св. Димитрије Калојована, рођака Стрезовог. И Милутина Данило упоређује са св. Димитријем. Кад je та паралела о српском владару који, као св. Димитрије, убија непријатеља, постојала у литератури, није никакво чудо да се из ње пренела и у живопис. На познатој Лонгиновој икони Стефана Дечанског у Дечанима, у илустрацији битке код Велбужда, млади Душан — као млади св. Димитрије — копљем убија бугарског цара Михаила који лежи под ногама победниковог коња.
image

Душан убија бугарског краља Михаила (битка код Велбужда), Дечани, детаљ иконе Стефана Дечанског са житијем, крај XVI века.

Место из биографије у коме je Дечански проглашен Новим Константином свакако je потакло живописца да у Бањи наслика Константинову победу. Питање je да ли се уметник трудио да неким детаљима у самој композицији истакне сличност између битке код Црвених стена и битке код Велбужда. Пошто je фреска крајем XVI века јако рестаурисана, немогуће je утврдити како je у појединостима изгледала у XIV веку. Данашњи изглед фреске има у композицији, у начину сликања и начину одевања владара и ратника све особине живописа XVI века.

Победа Константинова била je у IV веку упоређена са победом Мојсијевом. Сличност ових догађаја била je истакнута и на фигуралним споменицима. По очуваним сликама види се да je и код нас у уметности та паралела Маге rubrum — Saxa rubra била позната. Постоји једна занимљива српска минијатура Мојсијевог преласка преко Црвеног мора која je хронолошки доста блиска рестаурисаној фресци у Бањи. У рукопису Козме Индикоплова, писаном 1649. године у Св. Тројици код Пљеваља, насликао je зограф Андрија Рајчевић, поред осталих илустрација, и минијатуру Мојсијевог преласка преко Црвеног мора.
image

Мојсије прелази преко Црвеног мора. Минијатура из рукописа ман. Св. Тројица код Пљеваља из г. 1649.

Композиција доста личи на Константинову битку у Св. Николи. Групе противника сасвим су изоловане. Минијатура не представља одлучни моменат догађаја, већ ситуацију пре катастрофе. Као што се на фресци не види погибија Максенцијева, тако се и на минијатури не види пропаст Фараонова. Детаљ који приказује Фараона с коњаницима необично личи на Максенција с војском. Овај примитивни начин сликања битака опажа се нарочито на српским и руским илустрацијама. Грчке слике преласка преко Црвеног мора задржале су и у касније доба драматични тон. На пример, на раније споменутој сарајевској икони арханђела Михаила насликана je пропаст Фараонове војске на други начин, сасвим према грчким сликарским приручницима. Сцена, иако наивно сликана, приказује заиста катастрофу Фараонове војске (цртеж 2). У врхобрезничком (тројичком) рукопису чини се, међутим, као да Фараонова војска учествује у неком свечаном дефилеу. Према принципу компонована могло би се тврдити са доста сигурности да je фреска Константинове победе у Св. Николи словенског порекла. На сарајевску сцену египатског пораза личи фреска у Бањи само по томе што je изнад Фараона насликан Арханђел са исуканим мачем.
image

Пропаст Фараона и његове војске, детаљ иконе арханђела Михаила (1734) из старе сарајевске цркве, цртеж Ђ. Мазалића.

Стилска сличност између рукописа Козме Индикоплова и фреске у Бањи показује да je стил фреске — иако je сликана по свој прилици преко старијег оригинала XIV века — сасвим прилагођен уметности XVI и XVII века.

Постоје многе сродности између иконографских мотива Константинове победе и Мојсијевог преласка. Ипак, не би се смело тврдити да су те сличности настале под утицајем литературе. Заједничка особина наше фреске са споменутом минијатуром сведоче само да су у нашој уметности употребљавани утврђени принципи компоновања и неки стални непроменљиви детаљи који су се редовно понављали на илустрацијама ратних сукоба. Неки од тих сталних детаља необично су стари. Начин представљања коњице у компактним групама, које су — без икакве перспективе — распоређене на површини, много подсећа на рељефе битака из касне антике. Младићи који носе торбе, на минијатури Мојсијевог преласка, толико личе на фигуре са саркофага као да су директно копирани са неког рељефа из IV века.

Фреска Константинове победе у Св. Николи добила je свој данашњи изглед у последњим деценијама XVI века, негде око 1571. године. У то доба био je већ одавно насликан грандиозни Константинов циклус Пијера дела Франческа у Арецу, а тада су и велике фреске Константинове победе стајале у Ватикану већ скоро пола века. Свако упоређење ових илустрација истих догађаја било би неумесно. Огромне разлике у стилу и квалитету показују колико je сликарство православног Истока у XVI веку било преоптерећено застарелим традицијама.

У исто време док на Западу, под утицајем хуманизма, елементи антике, узети директно са старих споменика, уносе дах свежине у нови стил ренесансе, на Истоку античка традиција живи у уметности као непримећени и несхваћени остатак давних времена.

И литерарни манир непрестаног упоређивања који су наши стари аутори примили од византијских писаца није био у основи хришћански. И то je било несвесно копирање античких обичаја. Као што je Константин био Нови Мојсије, а Дечански Нови Константин и Нови Мојсије, тако су и римски цареви били нови богови. И у грчкој уметности владао je обичај да се свака велика победа упореди са неким славним догађајем из митске прошлости. Рељефи на олтару у Пергамону са призорима из гигантомахије односили су се на догађаје из хеленистичког доба.

У нашим средњовековним биографијама сваки час се владари и високи црквени достојанственици упоређују са светим особама, њиховим врлинама и делима. Фреска Константинове победе у цркви Св. Николе Дабарског показује како су та ласкава упоређења са великим именима из прошлости преношена из литературе у црквени живопис.


Светозар Радојчић

In: Glasnik Skopskog naučnog društva 19 (1938) 87-102.
LA FRESQUE DE LA VICTOIRE DE CONSTANTIN DANS L'ÉGLISE SAINT-NICOLAS À DABAR

Email a comment