Природа византинско-српске границе од XI до ХIII века.

Никола Радојчић

Описивање државних граница било je y старинској географији један од њених главних задатака, ако не најпречи. При том ce поступало веома једноставно — ређале су ce реке и планине, којима су ишле државне границе, и низала места на граници, где она није била — како ce говорило — природна. Поред оваквог, сасвим примитивног, описивања граница јавља ce одавно жеља да ce државне границе научно испитају, да ce утврди њихова зависност од терена и од распрострањености народа и да ce уопште одреди улога границе y државном развоју. С много разлога спомињу ce као први покушаји ове руке одлична извађања Херодотова, нарочито мудра опажања Гаја Јулија Цезара ο природи државних граница и занимљива схватања границе уопште код његова млађега савременика, Страбона. Но њихови научни напори, и многи после њих, ипак су само усамљени случајеви далековидих и дубоких мисли, које нису свађане y научни систем све до Карла Ритера (Ritter), чија су истраживања и y овој грани географскога рада ударила чврсте основе и отворила нове видике. С уношењем научног духа y географију почиње и брижљиво проучавање државних граница као осетљивих периферијских органа државе. У једном добро смишљеном систему сложио je сва ранија истраживања ο границама са својим смелим и духовитим испитивањима Фридрих Рацел (Ratzel) и начинио нову науку ο природи државних граница. После Рацела расправља ce ο границама веома много, често и са јасним знацима епигонства, јер ce његове идеје изводе каткад до магловите мистичности или до плитког рационализма. Откако су после Светскога рата државне границе померене као никад дотад, постало je расправљање ο границама читава научна напаст, ако ο њему пишу политиканти, који покушавају заклонити своје лакоме тежње и злураде жеље научним штитом политичке географије. Сасвим je умесна бојазан да они много шкоде младој науци. Али нема начина да им ce забрани пискарање ο границама без научне спреме и са ваннаучним сврхама. Ваља бити само на опрезу од њих, кад своја маштања протурују као научне резултате. Код нас je το особито потребно, јер политичка географија још није довољно одомаћена, пa je лакше подметнути ненаучна мишљења као научне резултате.

Када ce y политичким географијама говори ο српским државним границама, онда ce наводе, y најбољем случају, само поједини примери који већ на први поглед упадају y очи; Рацел, на пр., говори ο Београду и ο Тари (Politische Geographie 3. ed, 1923, 397, 411). У богатим списковима књижевности ο развоју граница спомиње ce код Србије покаткад само научно посмрче пуно лепих нада Гастона Гравијеа (Gravier): Les frontières historiques de la Serbie (1919). Ништа више. У овој одличној књизи говори ce, међутим, о српским средњевековним границама само y другој глави, и το y њеном првом делу. Гравије, као географ, није смео улазити дубље y ово питање, пошто га сам није могао проучавати, a предрадњи није нашао скоро никаквих. Јамачно je знао знаменитост старих граница за модерну Србију, јер je овој глави дао натпис „Les survivances du passé", но сам се није смео даље упуштати, него што му je дозвољавала научна савесност.

Две je врсте разлога што ce досад није научно расправљало ο природи српских државних граница y Средњем веку — прво, извора je мало, друго, није било смисла за такве студије, пошто je политичка географија већини српских историчара туђа, a они би морали дати скупљену грађу и прву научну обраду. Домаћи извори су оскудни вестима ο српским државним границама, док je y њима на претек места ο границама имања, села и крајева; граница ce y њима зове редовно међа, реч граница ce употребљује ретко, па и онда обично плеонастички уз међа; појам државне границе, где je ο њој реч, често ce описује. У страним изворима има више вести ο српским државним границама. Неке су међу њима од највеће вредности за питање ο важности државних граница уопште. Но историчари пролажаху поред њих без довољно разумевања, пошто им није био познат сам проблем развоја државних граница, које су они замишљали као црте; Константин Јиречек je знао важност развоја државних граница, али се није овим питањем нарочито бавио ; географи опет нису читали историјске изворе; Рацел je имао право рећи: „Es kann nicht bezweifelt werden, daß wir den Grenzsaum viel häufiger finden würden, wenn er als selbständiges Gebilde die Beachtung der Forscher auf sich gezogen hätte". (Über allgemeine Eigenschaften der geographischen Grenzen und über die politische Grenze, Berichte über die Verhandlungen der kön. Sachs. Gesellschaft der Wissenschaften, Phil.-hist. Klasse, XLlV, 1892, 95).
Ja сам једанпут — само узгред — упозорио на знаменитост вести Ане Комнине ο византинско-српској граници, a сада сам рад, колико ми време допушта, кренути цело питање ο природи српске границе према Византији. Овде je најзгоднија прилика за то, јер je το питање с границе историјских и географских истраживања, које ce може решити само y сталном успоређивању српских граница y Средњем веку с границама словенских и суседних држава, које су боље проучене. И овде je дао основу за даље испитивање Лубор Нидерле (Niederle) y свом кратком али јасном приказу државних граница и њихове одбране (Slovanské starožitnosti, odíl kulturní, Život starých Slovanů, lll, 2, 1925, 604-607). Познати маџарски испитивач угарских граница, Карло Тагањи (Tagányi), стално je испитивао угарске границе Средњега века y вези са словенским, јер je Угарска била, по своме становништву, напола словенска земља (Alte Grenzschutz-Vorrichtungen und Grenz-Ödland: gyepü und gyepüelve, Ungarische Jahrbücher, I, 1921, 105—121). Његова научна истраживања joш je проширио и врло добро применио на Словачку Вацлав Халупецки (Chaloupecký) и дао најбоље документован приказ ο развоју тамошње границе и њеној одбрани (Staré Slovensko, 1923, 70—76). Ο једном само питању из развоја граница Хрватске и Славоније расправљао је Вјекослав Клаић да би побио погрешна схватања, као да су већ прве маџарске војводе окружиле велику Угарску утврђеном границом : „Ingadines" i „portae" u Hrvatskoj i Slavoniji (Vjesnik Hrv. arh. društva, N. S., VII, 1903/4, 1—9). Грађе je, дакле, довољно, макар да je питање y нашој науци још ново, и пажљиво успоређивање развоја српских државних граница с осталим словенским и суседним земљама јамачно ћe довести до одличних научних резултата.


У почецима српског државног живота није ce могло говорити ο границама, пошто су прве државне формације биле, наравно, недовољно ограничене. Византија им уопште није признавала државност, јер je сматрала све земље y којима су ce Срби на југу сместили као своје, које према њој нису могле имати никакве државне границе. За Симеона Великога (893—927) захватили су Бугари највећи део српских земаља и избрисали почетке граница. Часлављева држава, настала након смрти Симеонове, сигурно није имала устаљене и јасне границе. Што ce тада тек почело делити од суседних земаља, као српско, то ce брзо после смрти Часлављеве расплинуло y пространим границама македонске државе Самуилове и са њеном пропашћу опет ушло y Византију. Јасније српске државне границе јављају ce, према томе, прво y Зети, коју je Стефан Војислав (1040—1050) ослободио испод византинске власти. Грчки писци, разуме ce, још не говоре ο границама његове државе, јер га сматрају само непокорним одметником од Византије; граница, која je ту настајала, збиља je била, како Рацел y пластичној слици за такве случајеве вели, „die Narbe eines geschichtlichen Risses" (Politische Geographie 3. ed , 1923, 384). Зато византински историчари највише и описују тежак приступ српском одметничком гнезду y Зети, где ce за Стефана Војислава и његова сина, краља Михаила, формирала прва српска држава с пуном државношћу. Границе су јој допирале донде, докле je могла оружјем штитити своју самосталност. Кад историчари пишу ο неким тачним тадашњим границама Зете, цртама повученим, онда показују само да не знају како су ce државне границе уопште развијале; њима су можда на уму педантно означене границе, како их je y овим сгранама уговорио с Млецима 1426 Ђурађ Вуковић; y почетку су биле границе Зете широки гранични појасеви, никакве црте.

Ja не могу претрести све вести византинских писаца ο приступима Зети, на којима бејаху и њене прве границе, него ћу споменути само најважније. Не смем обићи разлагање Никифора Вриенија ο борби његова оца, драчког намесника, исто тако Никифора Вриенија, против сина краља Михаила, Бодина (око 1080—1100). Сећајући ce тешког пораза патриција Михаила 1042. у зетским планинама, побринуо ce Вриеније, вели му син, да ce прво рашчисте тешки приступи Зети. Тек онда пусти добро наоружане војнике да пођу уским ногоступима. Пошто ce бојао зла при евентуалном повлачењу, нареди домаћем становништву да сече и крчи тешке пролазе и шири путове. Тако осигурани, наставља Вриеније, навалише Грци на Србе и победише их („ἐν ὀχυρωτάτοις δὲ τούτων χωρίοις στρατοπεδευομένων, τὰς δυσχωρίας αὐτὸς καθαίρειν ἔσπευδεν. ὁπλίσας γὰρ πρότερον τοὺς στρατιώτας διέβαινε τοὺς στενωπούς, δεδιότος δὲ τοῦ στρατεύματος ἐν τῷ ὑποστρέφειν τὰ δυσδιόδευτα, ἐκέλευε τοὺς ἐγχωρίους συχνὰς ἀξίνας ἐπφερομένους ὄπισθεν ἕπεσθαΐ και καθαίρειν τὰ δύσβατα καὶ τὰς ὁδούς εὐρύνειν. οὗ γενομένου προθύμως οἱ στρατιῶται κατὰ τῶν πολεμίων ἐχώρουν, καὶ οὕτω κατὰ τὸν τόπον γενόμενος ἔνθα τὸ τῶν ἐναντίων στράτευμα ἦν προσέβαλε τούτῳ καὶ μάχης ἰσχυρᾶς γενομένης κατὰ κράτος ἐνίκησε". Nicephori Bryennü Commentarii, ed. Bonn., 1836, 102—103). Главна тадашња одбрана Зете je, види ce, тежак улазак y њу. Када je он био савладан, више није било великих препрека; слично су ce често развијали познији ратни походи на Црну Гору. Вриеније не описује све појединости приступа Зети, али нема сумње да су они били y једном широком граничном појасу, који je обухватао слободну Зету. Његова жена Ана Комнина, тачније je описала границе Раше.

Сва места из њене Алексијаде, где je говор ο византинско-српским границама, не могу, на жалост, овде претрести, него само најкарактеристичнија. Њој ce није чинило, као њеном мужу, војнику, да je природа византинско-српске граниие тако позната да ο њој не треба много писати. Сама je, нема сумње, није знала, морала ce ο њој тек обавестити, па ју je зато описала и својим читаоцима. Одличну нам je услугу учинила, јер тешко да уопште има тако тачних и пластичних описа граничног појаса као што су описи y Алексијади, који сјајно потврђују модерна схватања ο природи граничних појасева. По њима ce види да je Византија имала и на западу исте онакве граничне појасеве као и на опасним границама y Сирији и Малој Азији, који су већ боље проучени. Даље, они јасно сведоче да je внзантинско-српски гранични појас, нарочито од XI века, сасвим сличан широким, утврђеним границама, с мало пролаза, y средњевековним државама, нарочито код Словена, с познатим сасекама (сосѣка), осекама (oseka) и пресекама (přeseka). Ана Комнина зове гранични појас различитим именима, најчешће: „τὸ μεταίχμιον, τὸ μεσαίχμιον или, описујући, „τὰ ἀναμεταξὺ τῆς ἡμεδαπές καὶ αὐτῶν διακείμενα τέμπη" или слично ; реч „τὸ μεταίχμιον" има већ Херодот (VIII, 140) са значењем, које je, чини ми ce, најбоље погођено y познатом Папе-ову речнику: „ein streitiges Gränzland, welches gleichsam nur die Mitte zwischen den an den Gränzen immer schlagfertig stehenden Heeren bildet" (II, 144); y великом Стефанусову речнику растумачена je реч „τὸ μεταίχμιον" као „Interlancearium, spatium inter duas acies" или, још шире, „Interstitium, quod est inter res quaslibet, ...τὸ ἁπλῶς μεταξύ δύο τινῶν" (V, 1842—6, 859—860).
Пред очима византинске принцесе била je, види ce, док je писала „τὸ μεταίχμιον", пластична слика растојања између врхова копаља („ἡ αἰχμή"), византинских и непријатељских. Сјајна представа, јер гранични појас и јесте то — простор, y коме ce мора бити на будном опрезу. Говорећи ο сукобима свога оца, цара Алексија Комнина, са српским рашким поглавицама Вуканом и Урошем, имала je више прилика спомињати византинско-српски гранични појас и описивати га. Знала je да je y тешко приступачним крајевима (Annae Comnenae Alexiadis libri XV, ed. Bonn., II, 1878, 194). Било јој je познато да ce тај цели крај мора добро утврђивати, где већ од природе није чврст. Њен отац je писао своме синовцу Јовану, дуци Драча, како je дознао да су варвари (Срби) продрли кроз теснаце, па да je ради тога изишао из Цариграда да их заузме и утврди („δέον οὖν αὐτῷ ἐδόκει κατὰ τῶν Δαλματῶν πρώτως ἐξοπλίσασθαι καὶ προκαταλαβεῖν τὰ ἀναμεταξὺ τῆς ἡμεδαπῆς καὶ αὐτῶν διακείμενα τέμπη καὶ, ὡς ἐνόν, άσφαλίσασθαι". Ι, 1839, 411. „ἡ μὲν βασιλεία μου βαρβαρικὴν διὰ τῶν κλεισουρῶν ἔλευσυν κατ' αὐτῆς μεμαθηκυῖα, ἐξεληλύθει τῆς Κωνσταντινουπόλεως ἐφ ᾧ τὰ μεσαίχμια τῆς Ῥωμαίων ἀρχῆς άσφαλίσασθαι." Ι, 1839, 412). Ванредно je важно што Ана пише да je византинско-српски гранични појас тако широк да ce y њему налази градић Звечан („ἐν μεσαίχμιῳ τῶν τε Ῥωμαϊκῶν ὀρίων καὶ τῆς Δαλματίας". Ι, 1839, 436); зна ce да су гранични појасеви могли бити и шири; овде je занимљиво што ce y самом граничном појасу налази град.

Најважније место y целој Алексијади ο природи византинско-српске границе јесте на почетку девете књиге. Оно ce сме сматрати класичним описом граничног појаса уопште. Византију су тада од Србије очевидно делиле долине, док су ce праве границе налазиле на гребенима суседних планина; тако су ce врло често повлачиле границе; ο модерним примерима одлично расправља: Paul de Lapradelle: La frontière, étude de droit international, 1928, 202—204. Пошто je, разлаже Ана Комнина, српски велики жупан грабио сваку прилику да ту навали на Византију, то ce цар одлучи — када je угушио заверу Јована и Гргура Гавре, да утврди границу према Србима. Кћи гa због тога много хвали. С високим поносом приповеда, како ce цар кренуо из Пловдива и заузео долине између Византије и Раше. Пројурио je, вели, целу дугу и уску долину Зига, ο ком она није тачно знала шта je и где je. Kpaj je, наставља, био тако горовит, пун гудура и толико густом шумом обрастао да ce њим једва пролазило. Зато цар и није могао ту јахати, него je све пешке прелазио и све рођеним очима сређивао, да ce не би што омакло и остало незаштићено, куда би Срби лако и често проваљивали. Наређивао je да ce овде копају јарци, a тамо да ce дижу куле и утврде, на једном месту од дрвета, a на другом опет — већ према прилици — од цигаља или камена. Раздаљења и величину сам je премеравао. Било je, где je из корена кретао до неба високо дрвеће и доле га полагао. Пошто je тако заградио Србима приступе, вратио ce v Цариград [„ὁ αὐτοκράτωρ ... τῆς Φιλιππουπόλεως, τὰ ἀναμεταξὺ Δαλματίας καὶ τῆς ἡμεδαπῆς τέμπη καταλαμβάνει. καὶ τὸν ὅλον αὐχένα διαδραμὼν τοῦ οὐτωσί πως ἐγχωρίως καλουμένου Ζυγοῦ, οὐκ ἐποχούμενος, (οὐ γὰρ ἐδίδου τοῦτο ἐς ἀει ὁ τόπος ὀχθώδης καὶ χαραδρώδης ὦν καὶ συνηρεφὴς καὶ μικροῦ ἄβατος,) ἀλλὰ πεξῇ ἅπαντά διερχόμενος καὶ οἰκείοις περιαρθρῶν ὀφθαλμοῖς, μὴ διαλάθῃ τὶ ἀφύλακτον, δι' οὗ ῥᾳδία τοῖς πολεμίοις πολλάκις ἡ δίοδος γένηται, καὶ οὗ μὲν διώρυχας ἐπιτρέπων γενέσθαι, οὗ δέ καὶ ξυλίνους κατασκευασθῆναι πύργους καὶ πολίχνια, ἔνθα ὁ τόπος παρεῖχε, γενέσθαι διὰ πλίνθων ἢ λίθων ἐπέταττε, τὰ ἀπ' ἀλλήλων διαστήματα καὶ τὰ μεγέθη αὐτός διαμετρῶν . ἔστί δ' οὗ καὶ οὐρανομήκη δένδρα ῥιξοτομηθέντα κατατεθῆναι εἰς τὸ ἔδαφος διετάξατο . καὶ οὕτω τὰς τῶν πολεμίων διόδους ἀποταφρεύσας, ἐπάνεισι πρὸς τὴν μεγαλούπολιν". (Ι, 1839, 423—424)].
Ово je прави Лимес што га описује Ана Комнина. Нема сумње да je њено разлагање тачно и да нам je y њему сачувана верна слика граничног појаса између Византије и Срба. Ширина му je била различита, али углавном велика. Он захвата читав низ планинских ланаца, које Ана, y неизвесности, зове „Ζυγός". Ми ипак можемо, бар донекле, одредити куда je y овим странама пролазио византинско-српски гранични појас, пошто Ана вели да je на подножју тога њенога „Ζυγός''-a Липљан („τοῦτο δὲ πολίχνιόν τι μικρὸν περὶ τοὺς πρόποδας τοῦ Ζυγοῦ τοῦ διαιροῦντος τὴν Δαλματίαν ἀπὸ τῆς ἡμεδαπῆς χώρας"; Ι, 1839, 436), a изнад њега („ἄνωθεν τοῦ Ζυγοῦ"; Ι, 1839, 438) Звечан. У тачну локализацију њенога „Ζυγός''-a није ce могуће овде упуштати, a није ни потребно, јер je по споменутим местима јасно где ce налазио византинско-српски гранични појас, који je Aнa Комнина одлично описала. Тако знамо где су биле границе Рашке, сјајног претставника типа држава, које je Ото Маул (Maull) врло добро карактерисао као планинске тврђаве (Politische Geographie, 1925, 172). Било би, наравно, веома лепо да je поред осталих примера навео и Рашу и Зету, јер њихов развој потврђује тамо развијене теорије.

Ο византинским ратовима против Срба говори још више, него Ана Комнина, Јован Кинам, кад описује ратовања царева Јована и Манојла Комнина. При томе, разуме ce, спомиње чешће и провале y српске земље, дакле прелаз преко византинско-српског граничног појаса, али га нигде не описује тако разговетно као Aнa Комнина. И за њега су то, чини ce, познате појаве, које само додирне, као да су и читаоцима исто тако јасне. Ja не могу овде износити дуги низ византинско-српских сукоба, које он приказује; њих су, уосталом, већ претресали Β. Γ. Васиљевски, К. Грот и Ф. Шаландон (Chaiandon). За мене je, на овом месту, довољно истаћи само два места из Кинама. На једном je говор ο стратешкој важности Ниша, одакле води један пут Србима a други Дунаву, y Угарску. Ту je био гранични појас између Ви зантије и Срба, где je цар Манојло ударио табор, y који je Деса дошао, чим je осетио опасност („ὁ μὲν οὖν βασιλεὺς διὰ ταῦτα, ἐπειδὴ πρὸς τῇ Ναΐσῶ ἐγένετο, ἔνθα ταῖν ὁδοῖν ἀμφοτέραιν ἡ μὲν ἐπὶ τὴν Σερβικὴν ἄγει, θατέρα δὲ ἐπὶ τὸν "Ιστρον καὶ γῆν τὴν Παιονικὴν, ἐν μεταιχμίω τὴν στρατοπεδείαν ἐπήξατο, Δεσὲ δὲ τὸν ἐπικρεμάμενον ἤδη κίνδυνον αὐτῷ συνιδὼν τὸ περὶ αὐτὸν ἀναλαβὼν στράτευμα ἐς τὸ Ῥωμαίων ἀφικνεῖται στρατόπεδον"; Joannis Cinnami Epitome, ed. Bonn., 1836, 213). Ha другом ce опет месту јада Кинам, као и иначе често, како ce y српске земље тешко улази и њима горко пролази. Реч je ο томе, како je цар Манојло смело навалио на Стефана Немању кроз византинско-српски погранични појас, за који Кинам вели да je био y тврдом и стрмом крају („...διά τίνων ἐρυμνῶν καὶ ἀπόκρημνων χωρίων εἰσελάσας .. ." 287). Το je било ваљда негде у северној или, још пpe, североисточној Србији. Ово je место привукло пажњу још великога Диканжа (Du Cange), који je y свом коментару уз Кинама забележио што год je знао ο овом рату и ο том како ce y српске земље тешко улази и још теже њима пролази; нарочито je упозорио на једно занимљиво место из Виљема Тирскога ο неприступачности и дивљини српских земаља (394).

И Никити Акоминату, који наставља Јована Кинама, било je познато да ce y српске земље тешко улази и да су јако горовите, али он ce није вежбао y свом китњастом стилу описивањем граница, него самих ратова; уосталом, цело његово географско знање ο западним крајевима веома je мало и мутно.
Од свих византинских историчара XI —XIII века најбоље je описала природу византинско-српског граничног појаса Ана Комнина.

Наши домаћи писци су много оскуднији с описима српских државмих граница, иако су неки од њих, на пр. Теодосије, били свесни њихове велике знаменитости. Писац Барског родослова (Поп Дукљанин) имао je одлично географско знање и веома развијен смисао за делење земаља, али ο границама пише веома кратко, истина занимљиво. По њему су српско-хрватске покрајине биле подељене „secundum cursum aquarum" (ed. Шишић, 305); тако je ο границама мислило још Страбон. Сасвим je сигурно да границе између земаља није замишљао као црте, јер пушта Србију „usque ad montem Pini" (ed. Шишић, 307), дакле до једне целе планине, која je, наравно, изразит гранични појас.

Свака држава je тежила да има што шири и што чвршћи гранични појас. Испред њега јој je још било најмилије гледати, на непријатељској страни, пустоши, пуста брда (solititudines, deserta); Маџари су их звали „gyepüelve", земље испред граничног појаса. Са својих тврдих граничних појасева пратила je свака држава свако сумњиво кретање y пустом крају, који je, наравно, био уточиште разбојника и свакојаких избеглица. У близини граничног појаса врло нерадо су ce трпеле непријатељске тврђаве.
Ja сам чврсто уверен да je Стефан Немања 1189—1190 само због тога продро на југ чак до Велбужда, Землна и Стоба што je желео порушити што више градова испред српске границе, која јебила далеко на северу; поступао je сасвим по Цезаровим речима; „Civîtatibus maxima laus est quam latissime circum se vastatis fïnibus solititudines habere" (Bellum Gallicum, VI, 23). Због истог je разлога и Стефан Првовенчани држао Стреза као свога човека чак y Просеку, само да би што боље осигурао одбрану свог граничног појаса. Граница ce бранила, ако je икако било могуће, већ y пустоши испред ње. Ако би непријатељ њу прегазио и освојио гранични појас, он би наилазио често на нове препреке ; те су се обично звале друга или трећа врата и имале су их само боље уређене државе. Из Теодосија знамо да су те — да их тако назовем — унутрашње границе постојале и y Раши, као и y суседним и y словенским државама.
Описујући победоносни повратак замало прогнаног Стефана Првовенчаног и повлачење Вукана и његових савезника испред њега, Теодосије вели да су бегунци били тако престрављеви, да „въ тѣсныиоуь мѣстѣхь поути за собою ωть Стефанна зазыдахоу" (ed. Даничић, 1860, 80). Сам Стефан Првовенчани сачувао нам je y животу свога оца Стефана Немање знаменит опис једног или више улаза y српском пограничном појасу. Када описује рат Андрије II (I), угарско-хрватског краља, и Хенрика Фландријског, латинског цара, на Србију 1216, вели, како je његову брату Сави успело задржати Андрију „на межди ωтьчствия моıєго, вь градѣ Равьномь" (ed. Π. J. Шафарик, 1873, 20). Хенрик je дотле продро y Србију, да би ce срео са својим сазезником y Нишу. Но после измирења Стефанова с Андријом постао je Хенриков положај очајан. Стефан га овако слика : „и вьзврати се вьспєть посрамлıень, и не могыи изити мимо ωтьчствиıє моıє, затворихь бо вьсе стьзы ıєго помощию светаго господи моıєго краль же Андрѣи оумоли ме, да изидеть вь царствıє си, азь же послоушавь молбы ıєго, ωставихь и. и иде с миромь” (29). Пролази, један поред другог или један за другим (обоје je могуће), беху затворени стаблима, јарцима, насипима и т. д., како ce το већ обично чинило.

Према обновљеној Византији (1261) није више било тешко бранити српски погранични појас. Од краја XIII века постојала je граница Србије према Византији летећа, тако ce нагло премештала према југоистоку. За утврђивање није било времена ни простора. Зато je служба крајишника y Србији и била веома одговорна и тешка. Душанов Законик прописује против сваког нереда y крајишту, на граничном појасу, ванредно оштре казне. Насељеност je тада била много већа и погранични појас због тога много ужи, али je на крајиштима ипак било пустих места, пустих брда. Гранични пojac ce полагано сужавао и y Србији и граничне утврде су постепено замењивали зидани градови, као што ce το догађало и y другим државама. Типични, врло широки, гранични појасеви постојали су y Србији, нарочито према Византији, само од XI до XIII века.

In: Зборник радова на III Конгресу словенских географа и етнографа у Југославији 1930. Стр, 358-363

Email a comment