ОКО ДУШАНОВА ЗАКОНИКА I
Душaнов Законик y Студеничком рукопису

Никола Радојчић

О шестој стогодишњици Душанова Законика прва je Југославенска академија обогатила нашу науку објавом изворне грађе из. законодавне делатности српског цара Стефана Душана: Mošin V., Studenički rukopis, Povodom šestogodišnjice Dušanova Zakonika, Poseban otisak iz 42 knjige Starina, 1949. Овим je заслужила нашу не малу захвалност. Није y навикама Српске академије наука да своју захвалност утапа y бари непажње и заборава, па ћемо зато и овде упозорити на њену добру вољу и на њен научни напор, покушавајући да цело сложено питање о законодавству цара Душана за који корак унапред помакнемо и жељеном решењу приближимо.

Југославенска академија одлучила je да проучавање целога Студеничкога рукописа здружи на једноме месту y својим Старинама, тако обилним изворима, за српску прошлост. У овом рукописном зборнику увезана су, међутим, два рукописа сасвим разнородне садржине, од којих ce нас, овом приликом, тиче само други, y коме je скраћени Синтагмат Матеја Властара и један део чланова из Душанова Законика. Па и из овог другог рукописа ми ce морамо ограничити једино на Душанов Законик, пошто ce о овој верзији скраћенога Синтагмата, каква je y Студеничкоме рукопису, не може, изгледа, плодно расправљати док ce, не објави исти тај састав из Раковачкога рукописа. Према томе, наша ће пажња бити усредсређена на последње листове Студеничкога рукописа, 267, v. — 273 r., како их je распоредио њихов описивач и делимични издавач, који je први део рукописа, Отечник, само описао, a други, скраћени Синтагмат и део чланова из Душанова Законика, y потпуности издао.
Свако ново издање целога Душанова Законика, или делова из њега, по још необјављеним рукописима покреће, читав низ питања, која чекају на своје решење. A y нашој науци постојала je нарочита, и сасвим оправдана, радозналост баш за овај Законик из Студеничкога рукописа због тога што je био y приватном власништву све док није доспео y Југославенску академију. Он je досад могао бити само припадом проучаван, те je, као све тамно и мало познато, окупио око себе читаво мало јато легендарних прича, y које je бојати ce, издавач више веровао него што ce сме.
Стојан Новаковић je знао за овај део Душанова Законика по препису Хаџи-Саве Косановића из седамдесетих година прошлога века који је био за њега зготовљен. У своме другом издању Душанова Законика, он га je, између двадесет рукописа, почаствовао с четвртим местом (LXX—LXXII). Опширније ra je описивао A. Соловјев y два три маха, са највише појединости y саставу „Неколико нових преписа Душанова Законодавства" (Прилози Летопису Матице Српске, 318, 1928, 222—35); В. Мошин je сабрао све помене о Студеничком рукопису одмах на почетку свога описа и издања (7—9).

Ми бисмо веома радо изређали сва претходна издања Душанова Законика, да би ce тако најбоље осетило место које међу њима заузима последње али ce тога уживања морамо одрећи и само упозорити на два рукописа која су пронађена после другога Новаковићева издања Душанова Законика. То je Барањски, описан од Бошка Петровића, заједно с осталим његовим рукописима, y засебној књизи и од А. Соловјева y споменутоме чланку (229—32). Он je тада већ био прешао y власништво Јоце Вујића да му ce ту изгуби сваки траг; нама би, међутим, веома добро дошао y припремама око новог издања Душанова Законика, Други je Попиначки, сада y Матици Српској, веома позан, али и поред тог јако занимљив.

Душанов Законик y Студеничком рукопису одвојио ce од свих осталих по своје две особине: Он je, прво, једини сачувани на земљишту Босне и, друго, он je једини код кога би ce могао имати утисак да су при преписивању једни чланови Законика преузимани a други изостављани. Студенички ce зове овај рукопис по недатираном запису попа Макарија, који га je поклонио Студеници. Одатле je доспео y манастир Ломницу, или Ловницу, из које je, можда опет после лутања, стигао y породицу златара Јошиловића y Сарајеву да одатле пређе, преко А. Пољанића, y Југославенску академију.

Наша наука држи y припреми читав низ питања y вези с разумевањем Душанова Законика која ce тичу тумачења појединих речи y тексту, читавих његових чланова, васколикога система Законика и, напослетку, његова односа према скраћеном Синтагмату Maтeja Властара и тз. Јустинијанову Закону. Што je који препис старији или што je пажљивије, преписан, то он претставља за нас јачу привлачност. A Студенички има обадве ове особине — он je и стари и пажљиви препис. Судећи по воденим словима на папиру, писан je око краја прве четвргкне XV века, a преписивачи су му били несумњиво пажљиви; да ли ce на водена слова треба потпуно ослонити, то ће рећи филолози.

Но много веће занимање од ове две важне његове особине изазвала je трећа — број и низ чланова Душанова Законика, како су y овом рукопису сачувани. Од његових око двесто чланова сада их има y овом препису свега шездесетдва (од којих je један непотпун), али један лист je несумњиво нестао (између чланова 80 и 102), што значи да их je било око стотине, тј. половина. Стојан Новаковић није имао пред собом овако поређане чланове, како их je В. Мошин из рђаво увезаног рукописа распоредио, него измешане, те je мислио да о њима сме ово написати ,,да су или онај који je рукопис прегледалице писао или овај други уз то још и по вољи вадили и уписивали или преска-кали и остављали на страну чланове Законика, по своме свиђању" (LXXI). Дакле, овај део чланова Душанова Законика, како стоји пред нама y Студеничком рукопису, био би, по Новаковићу, састављен по милој вољи.

Сасвим противног мишљења je његов садашњи издавач, В. Мошин. Он je саставио преглед чланова по другом Новаковићевом издању Душанова Законика и тако веома олакшао да ce види, шта y овом делу Законика има, a шта нема. Пошто je то учинио, он je мислио да je y праву ово написати: „Navedeni pregled citirane i izostavljene gradje potpuno jasno pokazuje svrhu i način sastavljanja Studeničkog izbora iz Dušanova zakonika. Izostavljeno je sve, što nema najbližeg praktičnog značenja za manastir u prvom redu za manastirski senjerijalni sud: sve što se odnosi na državno pravo, na cara, na vlastelu, na visoko svećenstvo, na gradove, na dužnosti seoskog stanovništva, na fiskalna pitanja, pa i na carske sudove. Ostalo je samo оnо, što se odnosi na uređenje manastira, samostalnost crkvenih sudova, način kažnjavanja pojedinih krivičnih djela i nešto, što se odnosi na proces, a moglo se primijeniti u manastirskom sudu. Već samo to svjedoči, da je taj izbor načinjen u manastiru i jedan je od slučajeva privatne sistematizacije zakonika. Taj pokušaj nikako nije kasnije učinjen od trećeg decenija XV. vijeka". .. (35). A којих чланова Душанова Законика нема y Студеничком рукопису? Ево ових: 1—11, 13, 19, 21—8, 34—49, 56 (осим краја) — 64, 67—8, 70, 72, 78, 81—101 (ово je нестао лист), 103, 105—106, 109—11, 114—7, 119, 123—31, 133, 135—7, 139, 141—2, 148—50, 155—8, 160, 163—4, 167—72, 175—9; последњи сачувани члан je 180.
Из овог прегледа види се да y Студеничком рукопису нема почетка и краја Законика, даље, упада y очи да су чланови испуштани више по групама него појединачно и, напослетку, лако ce може утврдити да премештања чланова има веома мало (29—31 и 180). Задржан je, дакле, исти ред чланова Законика, и они нису прво сви расути, те по томе, према некој новој сврси, y друкчији систем распоређени. Остављен je систем Душанова Законика, смишљенога као државни законик.

Т. Зигељ je c несумњивим успехом доказивао постојање система y Душанову Законику и овако их je y поједине одељке распоредио: I, Црквено право, чл. 1—36. II, Лаици и њихов друштвени положај, чл. 37—72. III, Имовински односи чл. 73—83. IV, Казнено и судбено право, чл. 84—112. V, Јавно право, чл. 113-—36. Даљи чланови, донесени на сабору 1354, новеларног су карактера али je К. Јиречек веровао да и y њима има система. Цео ред je остављен, као исти низ одељака, и y Студеничком рукопису али с рупама y сваком отсеку од којих je највећа она y четвртом одељку, из кога je сачуван само један члан; но овде je нестао један лист из рукописа.
Систем Душанова Законика, како ce види, није, мењан, и не могу ce видети никакви трагови .„приватне систематизације законика", подешаване за манастирско властелинство ,,у првом реду за манастирски сењеријални суд". Душанов Законик y Студеничком рукопису јесте крњ државни законик, али je државни, a не властелински. Кад би он био ово последње, y њему не би смели недостајати они чланови Душанова Законика који су основа сваког властелинства, наиме чл. 67, 68, 139 и 201, пошто су y њима регулисани односи између властелинства и поданика; ако би ce одбио чл. 201, који постоји само y Раковачкоме рукопису, остају остала три, без којих ce ниједно властелинство не може ни основати, ни постојати. Што ce тиче тврдње, да je y Студеничком рукопису Душанова Законика изостављено све оно што ce односи на државно право, цара, властелу, високо свештенство, градове итд., то je довољно прегледати чланове Законика, пa ће ce лако видети, колико je тачности y томе. Цар нипошто није избрисан, него ce спомиње по старинском начину „царство ми", значи моје царство, ја цар. Исто то важи за високо свештенство и за властелу, које je на претек y овом Законику. Јемства и казне, које су сачуване y Студеничком препису, могла je само држава испунити и спровести, a нипошто властелинство. Чл. 103 и 183 одређено je сасвим јасно, која злочинства морају ићи пред државни суд, a она су и овде унесена. На само манастирско властелинство могли би ce y овом крњем Закоконику односити само чл. 12—33, тј. с почетка, где je реч о дркви, те преко ње, наравно, и о сваком манастиру. После чл. 33 доспео je овде одмах чл. 50, о псовању између властеле и властеличића. Какве везе то има с манастирским властелинством? Идући члан би je имао још мање, јер je y њему реч о јемству које преузима на себе свако ко доведе сина или брата на царски двор и рекне да му ce верује као, њему. Ако такав „које зло учини", то мора јемац штету надокнадити; ово ce не тиче редовне дворске послуге. Овако би ce могло све до краја ређати, пошто су сви наредни чланови такви да ce за, њих не може, рећи, како имају везе само с манастирским властелинством.

Па да ли онда треба без узтезања прихватити мишљење, Стојана Новаковића, да су преписивачи поступали само ,,по своме свиђању". Ја мислим, не. Као што ce не може прихватити претпоставка Новаковићева ,,тако ce не може примити ни мишљење Мошина, да je Душанов Законик y овом препису „један ... од случајева приватне систематизације законика". Ако се туђе претпоставке одбијају с разлозима који ce сматрају убедљивима, онда ce мора поставити своја претпаставка. Ево je: По моме мишљењу Душанов Законик y Студеничком рукопису не претставља ни један избор по милој вољи, ни приватну систематизацију Законика, подешену за "манастирско властелинство, него нам je y њему једноставно сачуван препис с једнога оштећенога ру-кописа Душанова Законика, y коме већ није било тз. Јустинијанова Закона, почетка Законика и његова краја, a и y самоме тексту недостајало je листи или, су они били влагом, ватром, или како иначе, оштећени. Он је, дакле, постао овакав какав je од невоље, a не по милој вољи или по одређеној намери. Ја само тако могу растумачити недостатак почетка и краја, изостављање чланова по групама и, што je нарочито важно, прилепљивање краја чл. 56 уз 55 без икаква смисла. Против ове моје претпоставке могло би ce навести изостављање и појединих чланова, a не само група, и y два маха премештање чланова, истина, y непосредну близину. Ја све ове случајеве разјашњавам оштећеношћу и трошношћу прегледалице; уосталом, тих случајева je, према сачуваном низу чланова, мало. A да ли je могао који рукопис Душанова Законика од половине XIV века до прве четвртине XV века бити тако оштећен? Јамачно, и још више. То су времена највећих и најсудбоноснијих метежа y српским земљама, где je пропадало сваки час и оно што je јуче начињено, a не пpe пола и више века настало. Нестао почетак и крај нису никакав изузетак, него правило, пошто су рукописи најчешће на тим местима оштећени.

Сада стоје једна поред друге три претпоставке о делу Душанова Законика сачуваног y Студеничкам рукопису. Свако нека их испита према степену њихове, вероватности и прихвати ону за коју стекне уверење да je најближа истини.

Издавач скраћенога Синтагмата и дела Душанова Законика из Студеничког рукописа латио ce веома тешког и пунога одговорности задатка. То je посао за учене колегије, a не за појединце. Издање ce морало шгампати грађанском ћирилицом, без свих слова којима je pyкопис писан. Принципи издања разјашњени су сасвим укратко. Спиритуси, титле, и акценти изостављани су. Допуне су означене на уобичајени начин (37—38). О интерпункцији издавач не вели ништа. Исто тако није дато никакво објашњење о полугласима на крају речи, ако je задњи сугласник дигнут изнад линије или ако су две или више речи заједно ваписане. Крајње je време да наше, Академије утврде технику издања ћирилицом писаних споменика. При томе би знање и искуство издавача овога дела Душанова Законика, В. Мошина, веома добро дошло.

Стојан Новаковић je унео y друго издање Душанова Законика и варијанте из овога рукописа по препису Хаџи-Саве Косановића, y коме je, по мишљењу В. Мошина, било и одвише погрешака (10). Он je сам упоредио текст Призренског рукописа Законика са Студеничким и нашао да je последњи на два места потпунији. Но то, заиста, не би био довољан разлог за објављивање, када би ce радило само о једмом ; „и" и о једном „обѣма“. Нас много више појединости и особина овога рукописа занима. Да их неколико испишем: У чл. 14 веома je важан облик „нзсталѩ" који je Новаковић презрео. У чл. 69 има овај рукопис „ поводчіе ", за чим Новаковић није пошао и тако изазвао непотребну забуну. Код чл. 112 веома je тешко по фотографији видети да ли на мучноме месту стоји: „а що ѥсть ѿбѣгль оу тогази чловѣка " или „ащє“; издавач јe читао „ащє ". К. Јиречек био је насасвим доброме путу читајући чл. 162 место . „оуз'ме" „оучме" како, поред Струшкога и Атонскога рукописа, стоји и y Студеничкоме. То нас занима и, осим тога, још читава прегршт питања y вези са појединим речима и читавим реченицама: Да ли y рукопису стоји меропси или неропси, престоја или престоји и сл.

Када ce држе на уму ограничења наметнуга због оскудице слова и знакова, онда je издање дела Душанова Законика по Студеничком рукопису испало добро. Осим ситних погрешака и сумњивих места y члану 121 треба „своѥ люді„ а не „своѥ людє“. У натпису члана 145 изостављено je после ,,и „w". У првом реду чл. 161 има три погрешке, треба „На соудѣ кои се соудѣ пьрци“ . У првом реду чл. 165 место ,, ащє" треба „ищє“, а y другоме реду испред „обезомь“ изостављено je „и". Из чл. 174 испала je читава једна зависна реченица y последњем реду, где после „село“ треба унети „аколи не боуде работника ωномоузи господар8 чіе боуде село“. У претпаследњем реду чл. 173 не стоји y рукопису „тата" него „тати".

Ми бисмо ce, наравно, највише радовали када би, ово издање дела Душанова Законика било штампано словима каквим je и писано. До остављања слова изнад линије и до спиритуса и титли нама историчарима доиста није много стало. Ја сам редовно био и против штампања акцената, јер су они покаткад само шарање по тексту. За овај рукопис мораће, међутим, филолози утврдити, да ли акценти y њему заиста означавају слог на који треба ударити гласом. Ако би било тако, онда су они веома важни; мене потсећају на данашњи словеначки акценат. Но има друга, за нас историчаре, већа брига. У рукопису има интерпункција, — тачке усред линије и запете на линији. Ја по фотографији не умем рећи, да ли су запете од преписивача или од читалаца. Издавач ћути о интерцункцији — понегде ју je прихватио, на другом месту ју je изоставио, a на трећем je унео своју. Ако су и тачке и запете од преписивача, онда су веома важне. Но и ово питање, као и питање акцената остаје на решење филолозима. A нама остаје само да будемо захвални на правилном решењу.

Издање дела Душанова Законика из Студеничког рукописа доћи ће нашој науци веома добро, када ce приступи израђивању текста Законика вероватно најближега оригиналу. Он је сведок који ce нипошго не може презрети. Његови преписивачи нису толико вешти лепописци, колико верни преносиоци старијега текста. A до тога je, нама највише стало.



Résumé

Autour du Code de Dušan
Le Code de Dušan dans le Manuscrit de Studenica
A propos de la publication de V. Mošin du „Manuscrit de Studenica" l'auteur a tenu une conférence sur le Code de Dušan contenu dans ce manuscit. Il a d'abord mis aux courant ses auditeurs sur le sort de cet important manuscrit et exposé pourquoi l'intérêt pour le Code de Dušan qui en faisait partie avait été si grand tant que ce manuscrit avait été propriété privée et par là difficilement accessible. Ili a ensuite expliqué pourquoi il ne considère pas que ce texte incomplet du Code ait été reproduit arbitrairment, comme le pensait Stojan Novaković, ni établi d'après un plan bien arrêté et dans un but nettement déterminé, comme le croit Vladimir Mošin. Le conférencier est con¬vaincu que cette copie a été faite sur un manuscrit déjà endommagé du Code de Dušan et que, par conséquent, s'il se présente tel que nous l'avons sous les yeux, c'est par pure nécessité, parce qu'if ne pouvait pas en être autrement. П s'est arrêté, en terminant, sur le mode d'édition et a communiqué quelques, corrections du texte publié.


In: Историјски часопис 2 (1949-1950)103-108.

Email a comment