ОКО ДУШАНОВА ЗАКОНИКА II
Препис Закона цара Константина и Јустинијана и Душанова законика у библиотеци Ватрослава Јагића

Никола Радојчић

У Јагићевој библиотеци има један модеран препис Закона цара Константина и Јустинијана и Душанова Законика сачињен од невеште руке, с рукописа y коме су листови били испретурани. По белешкама са стране, чињеним пре мојих, види ce да je овај препис био предмет проучавања јамачно самога Јагића, као власника, али, чини ми ce пo рукопису, и Стојана Новаковића. Мудро je речено да je сваки поштен и добронамеран туђи труд вредзн нашега труда. То још више важи за оне напоре y науци који су само захвалан наставак истраживања наших угледних научењака, којима ce бављење ситницама ни y коме случају не може пре-бацити. Зато сам ce ja одлучио да скренем пажњу на овај препис, да бих тако начисто извео нужно научно решење о њему и да бих поставио y свој његовој важности проблем о вредности позних рукописа с Душановим Закоником и са Законом цара Констангина и Јустинијана.

Опис рукописа je веома лак. Он je писан на четвртини та-бака само на једној пресавијеној поли, док je друга остављена празна. Увезан je пола y кожу и носи сигнатуру Ј -1602; на пергаментним леђима написано je: Jus. Неко je на другој празној страни иза предњих корица почео преписивање рукописа ситним словима, али послу вешт, како би, можда, показао на који начин треба рукопис иреписивати. То je мало користило. Преписивач je исписао педесет страна веома неуко, с гомнлом тешких по-грешака, које je неко покушао исправљати, али му je тај посао брзо додијао, пошто није имао стрпљеша да исправи ни пуне прве две стране. Све остало кипти од истоврсних погрешака као и оне које су исправљене.

Препис претставља Закон царева Константина и Јустинијана и делове Душанова Законика. Закон иде од прве до шеснаесте стране, где je, без икаква смисла, убачен Душанов Законик са својим четрдесет петим чланом. Ту je, мислим, записао Новаковић са стране оловком: Душаново. Одмах на идућој страни има белешка оловком од исте руке; Није Душаново. То, међутим, није тачно, јер je примедба записана поред једнога члана који ce налази y Раваничком рукопису Законика и који je y издању T. Флоринскога означен као 46; препис je, зачудо, веома тачан. На страни осамнаестој стоји белешка: ? Да ли je y Душана? Јесте. али je и она уз такав члан, који би ce узалуд тражио y Призренском рукопису, док он несумњиво почива на чл. 54 Законика по Раваничком рукопису; препис je збуњен и нетачан. Само знак питања стављен je на страни двадесет првој поред једног члана Законика, као да тобоже није из њега, a он je исти као чл. 71 y Раваничком рукопису, али није довршен, и на крају je сасвим збуњен. На страни двадесет четвртој има уз један члан знак питања, као да није из Законика, док je он из Законика по Раваничком рукопису, где je унесен као чл. 73. На страни двадесет седмој записано je оловком: Није Душаново. Белешка je испод. чл. 137 Душанова Законика по Призренском рукопису и испод његове парафразе. Овде ce прекида уметак из Душанова Законика, чији je почетак на страни шеснаестој. На текст Законика je непосредно и без икаква смисла настављено преписивање чл. 64 Закона цара Константина и Јустинијана, који je све до стране тридесет шесте непрекидно преписиван, и то до свога краја. На страни тридесет другој уз чл. 75 Закона цара Константина и Јустинијана по Софијском рукопису има запис оловком: Νομος γεωργικος.
Ha страни тридесет шестој, после 87 чл. Јустинијанова Закона по Софијском рукопису, долази непосредно заглавље Душанова Законика. Даље je, све до краја, Душанов Законик, који ce не слаже ни с Раваничким рукописом, ни с Текелијиним, али ce свршава као Раванички. Cfr.
Из ових последњих речи свако ће ишчитати да ce преписани Законик y Јагићевој библиотеци не слаже потпуно с Раваничким, a исто ce тако преписани Закон цара Константина и Јустинијана не слаже ни са Законом Јустинијановим по Софијском рукопису; што je речено за ова два рукописа, важи и за Текелијин. Мора ce, према томе, поставити питање — да ли je овај препис y Јагићевој библиотеци учињен с већ објављених рукописа Законика и Закона, или бар с познатога, или он претставља препис с неког досад y науци непознатога рукописа Закона цара Константина и Јустинијана и Душанова Законика.

Пошто je укратко саопштен спољашњи опис преписа Закона цара Константина и Јустинијана и Душанова Законика y Јагићевој библиотеци, ред je да рекнем каква je његова садржина y појединостима.

Овај задатак није лак. Сви рукописи Душанова законодавства нису објављени, те сам ја, према томе, ван могућности да овај препис упоредим са свима њима по врсти те да кажем с којим je идентичан или с којим има највише сличности. И не само да сви рукописи Душанова законодавства нису објављени, већ не располажемо ни с научно беспрекорним њиховим описима. Најважнији су међу њима састављени од Т. Флоринскога, Ст. Новаковића и А. Соловјева, али код сваког рукописа нису чак тачно саопштени ни натписи њихова три дела или бар тзв. Јустинијанова Закона и Душанова Законика. Највише текстова ова последња два дела српскога Трипартита саопштио je T. Флорински и тиме стекао нашу вечну захвалност. Ја ћу ce његовим трудом користити и, осим тога, привући y помоћ Грбаљски рукопис и фотографске снимке Душанова законодавства, којима нас je обогатила Српска академија наука; она располаже сликама сва четири рукописа y Прагу и сва четири y Новом Саду; пети новосадски примерак, Ковиљски рукопис, није још фогографски снимљен; од загребачких рукописа Законика Академија има само снимак Студеничкога.
Мој први утисак од овога преписа био je да je y њему сачуван Раванички рукопис, али брижљивим упоређивањем показало ce да je то само од велике чести, али не и потпуно, тачно.

Т. Флорински je из Раваничког рукописа издао једино Душанов Законик (Приложенія, 36—51). Да би ce моје тврдње могле проверавати с реда на ред, ја ћу ce држати штампанога издања, a не фотографских снимака, који стоје преда мном; издање je, уосталом, довољно поуздано. Зато ћу ce и ради упоређивања текста преписа Закона цара Константина и Јустинијана држати не Раваничког рукописа него Софијског, који je на истом месту саопштен (55—75). То смем учинити без икаква предомишљања, пошто су текстови Раваничког и Софијског рукописа, по овој њиховој чести, сасвим слични. Мени je стало до тога да ce c овим мојим описом што долази и с текстовима издатим од Флоринскога добије сасвим тачна слика о препису два дела Душанова законодавства који ce налази y Јагићевој библиотеци.

Како редовно бива, тако и овде y ређању друга два дела Душанова законодавства предњачи Закон цара Константина и Јустинијана: Благочьстиваго и христолобиваго царя великаго Костатина Июстинияна Грьчьскаго сь патриархомъ Глигориіємъ, и вельмужи царьства ієго законъ поставленыи, како подобаыєтъ строити, царьство ієго. Након натписа нижу ce овако чланови Закона: 1 2, 3 (изостављено али и Раванички има чл. 3), 4, 5, 6, чл. 7-10 Софијскога рукописа овде су испуштени, a њих нема ни y Раваничком рукопису, како сам ce уверио с фотографскога снимка, 11, чл. 12 je испуштен, a он постоји и y Софијском као и у Раваничком рукопису 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20,-21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 62, 63, 64. Овај члан преписиван je до половине и завршава с речју „тогда", на коју ce непосредно, без икаква смисла, наставља Душанов Законик, и то не неким почетком него негде око краја чл. 45 Душанова Законика по другом Новаковићеву издању; ја ћу упозоравати редовно на ово издање, као приступачније, a само где je преко нужно привући ћу y помоћ и текст Раваничког рукописа. По Новаковићеву другом издању нижу ce чланови Законика y овом препису овако: 47, 46, 48, 50, опширније него код Новаковића, који доноси и варијанте по другим рукописима, али je превидео да има наставак чл. 45, по Раваничком рукопису, y чл. 46, који je тачно сачуван и y овоме препису, 53, 52, 56, 61, 62, уз овај члан je онај споменути запис оловком: Да ли je y Душана? Јесте, као члан 54 по Раваничком рукопису, 58, 91, 103, 104, 67, 69, 73, 74, 75, 76, 77, само делови, 79, 80, 81, 83, 85, 86, за којим долази чл. 71 по Раваничком рукопису, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 35, 36, 31, 59, јако измењено, 65, 41, 42, 43, 45, после кога долази чл. 73 по Раваничком рукопису, 96, 88, 89, 90, 92, 93, 97, 98, 99, 119 (само део), 120, 122, 125, 126, 127, 129, 130, 131, 132, 133, 134, 135, 137. Када je овај члан завршен, преписивач je упао опет y Закон цара Константина и Јустинијана, пошто je још исписао: „Царева речъ и писание да ce не пориче но да стои непоколебимо". Текст je Закона тачно настављен где je прекинут, те почиње, после раније споменутога „тогда" са „мужь", и овде, наравно, без везе с претходећим текстом. Чланови Закона цара Константина и Јустинијана овако ce нижу: 64 (други део), 65, 66, 67, 68, 69 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 82, с додатком из Раваничког рукописа, који je саопштио и Флорински: 71, прим. 94. Чланови 83—85 изостављени су, те тако долази одмах крај: 86 и 87. Како ce види, Закон цара Константина и Јустинијана - раскинут je само на два дела уметком из Душанова Законика. Док ce чланови Закона нижу по реду, са сасвим незнатним испуштањем чланова, дотле су чланови Душанова Законика веома испретурани и далеко више их je испуштено него y Закону. Након последњих речи Закона долази натпис Душанова Законика, најсличнији, колико досад можемо знати, натпису За-коника y Раваничком рукопису: Благочестиваго и христолюбиваго Македонскаго цара Стефана законъ поставлени въ лҍто. sωнз. индиктино. к. во празникъ вознесения Господня Мҍсеца маиа 21 дань.
У овоме, другоме, делу преписа чланови ce нижу овако: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, чл. 4—8 нема y Раваничком рукопису, 9, 138, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 147, 149, 150, 148, 175, 151, 152, 153, 154, с крајем који je сачуван само y Атонском и Бистричком рукопису, 157, 158, 162 (један део), 159, 160, 161, 162 (други део), 163, 167, 166, 169, 171—2 (сажето). Затим више нема чланова Душанова Законика с текстом, какав je, углавном, сачуван y Призренском и Раваничком рукопису, него долази завршетак Душанова Законика сасвим no Раваничком рукопису, с члановима како их je Флорински означио,: 128, 129, 130, 131, 132, 133, 134, 135, 136, 137, 138 (ових пет чланова сажето), 139, 149, 150, 151, 152, 153 и 154. Крај je потпуно исти као и y Душанову Законику по Раваничком рукопису.

Наука je веома неправична према тзв. Закону цара Јустинијана или Закону цара Константина и Јустинијана, што ce лако може разумети због важности текста Душанова Законика, али не и оправдати. У Душановом законодавству тзв. Јустинијанов Закон испао je пасторче поред миљенчета, Душанова Законика. Овај je, наравно, први и објављен, мада ce y истом, Текелијином, рукопису налази и Закон цара Константина и Јустинијана. У Душановом Законику романтичари су гледали не само оригиналну српску збирку закона већ и најсловенскији законски зборник, док je тзв. Јустинијанов Закон важио као несамостална, чак и невешта, компилација из византинских закона. Законик je неколико пута објављиван, док je тзв. Јустинијанов Закон, чамио y рукопису. За то време, међутим, ипак je утврђено да има две редакције т.зв. Јустинијанона Закона, краћа и пространија, то значи старија и млађа. Ову последњу први je објавио Јован Ђорђевић y Летопису Матице српске (99, 1859, 4—25); веома савесно издање може ce и данас с пуним поверењем употребити. Краћа верзија чекала je још девет година на објаву. Њу je издао Ромуалд Хубе y својој сгудији „0 znaczeniu prawa rzymskîego i rzymsko-byzantyrîskiego u narodôw slowianskich. W dodatku Excerpta serbskie z praw rzymzko-byzantyrïskich" (1868). Ти српски ексцерпти су краћа редакција т.зв. Јустинијанова Закона (71 —89), за коју je y неколико веома важних случајева Хубе пронашао грчке оригинале и паралелно их штампао.

Рудолф Строхал je мислио да je y једном рукопису Југославенске академије, III, а. 28, открио редакцију Закона цара Константина и Јустинијана која стоји између краће и опширније: Strohal R., Tako zvani zakon cara Konstantina i Justinijana u Srba i uopće u južnih Slavena (Mjesečnik XXXVII, I, 1911, 229—41). Тачно je да ce ова редакција не слаже потпуно с оном y Текелијином рукопису, него да je нешто краћа, али ипак je она типа простране редакције. У ове законске збирке уносили су преписивачи и туђе и своје глосе и тумачења где год им ce чинило да може бити недоумице y тумачењу појединих законских чланова. Особитост овога рукописа није y некој засебној редакцији, него je он презнаменит због језика којим je написан. То je, углавном, српски говорни језик, с овеликом прегршти италијанизама и са шачицом словенских речи, српске редакције.


Његов издавач je веровао да „je u njem sačuvan narodni jezik po svoj prilici iz Hercegovine ili Zete iz 14 vijeka" (230). To je, разуме ce, све нетачно, а још je нетачније што ce даље вели: „Vrlo je vjerojatno, da su se ovakovi zakoni upotrebljavali prïje gospodstva turskoga i u bosanskoj državi, u današnjoj Bosni i Hercegovini", те да je и овај рукопис баш „primjerak... zakonika, koji se je u bosanskoj državi upotrebljavao". (232). Од Строхала издани Закон цара Константина и Јустинијана није, међутим, из XIV века него je несумљиво далеко млађи и важио je не y Босни него y српском приморју; y Босни ce, заиста, не би писало „шолита прћија", „авизати", „стађун", „интрада", „дефежа", „прокадур", „чардин", „вишћа", „шпоркеца", „редитат" „инђерит" итд. То je све из језика наших примораца, који су, ето, први, пренели на говорни језик Закон цара Константина и Јустинијана. У истом рукопису налази ce и Душанов Законик, али Строхал вели „nu ovaj... nije potpun" (230), To je сасвнм недовољно речено. H. Ружичић га и не спомиње y свом опису словенских рукописа Југославенске академије, a Цонев je доста непоуздан, те зато мора бити с мање предрасуда проучен него што je то учинио Флорински (258—61); он je рукопис, највише као филолог, превише кудио, a Строхал опет одвише хвалио. За историчаре je ово веома важан докуменат о животу Закона цара Константина и Јустинијана y нашем народу кроз дуге векове. Сада знамо по Призренском акту о продаји и куповини из XIV века и по недавно објављеним документима о судовању код Паштровића да ce први сачувани помен спровођења y живот Душанова законодавства тиче не Законика него тзв. Јустинијанова Закона, a то исто важи и за последње помене, који пружају своје краке y XIX век. Cfr.

Ta чињеница може понекоме изгледати чудна, a y њој нема ни најмање необичности. За Душанов Законик не може ce рећи да ce бави само крупним правним проблемима, јер y њему има и законских одређења, која ce тичу појединости и незнатних сукоба. Али ипак главнина Душанова Законика je таква да ce сасвим озбиљно поставља тврдња о његовом уставном карактеру; то значи да су y њему утврђени високи правни принципи и донесена најважнија законска решења. Ако ce устав не схвата y модерном значењу и ако ce држе на уму услови времена и околине, онда y споменутом схватању има несумњиве тачности. Јер правни сукоби које решава Законик углавном су крупнији и ређи од оних који изазивају страсна узрујавања и речита препирања y свакодневном животу. Такве сукобе су српски средњовековни правници препустили тзв. Закону цара Јустинијана, a када ce његов правнички аугоритет није сматрао довољним, онда je он подупрт светитељским угледом цара Константина. Cfr.
Свакодневне невоље и страсти живота изазивају сукобе које су и Византинци сабијали y мале збирке, највише y Еклогу и Епанагогу. Тако су и Срби поступили, те сам ја највише извора Закона цара Константина и Јустинијана изнашао баш y Епанагоги н Еклоги. Да нанижем само неколико сукоба којих je решење предвиђено y Закону цара Константина и Јустинијана: Састав и важење тестаменга, прћија и право располагања њоме, продаја некретнина, право првокупа, односи између власника и закупника, сметање поседа, залози, насилна куповина и отимачина, заштита права на власништво сиротих и малолетних, дужности и права судија, сведоци, јемци, право азила, паљевина, крађа, забрана сужавања права власништва (изглед, дрво, итд.), степени сродства и право наследства, разлози разбаштињавања деце, избацивање родитеља из имања, крађа, разбојништво, хумано поступање са женама, кљастима и богаљевима, дужности цркве и власти према кажњеницима, забрана отмице женскиња.

Да ce мало дуже задржим само на последњем деликту, који ce налази на крају Закона цара Константина и Јустинијана као очевидан додатак, јер y Текелнјином препису гласи натпис чл. 83: „Ï єщє ωбрєтохȣ сȣ насилиемȣ женещїмсе" (Летопис 99, 1859, 25); y препису Јагићеве библиотеке овај натпис je веома искварено преписан (стр. 35). О менама кроз које je прошло кажњавање отмичара y римском и византинском праву написао je одличну расправицу Ф. Гранић Отмица (АРПАГН, RAPTUS.) y грчко-римском праву (Гласник Скопског научног друштва, XI, 1932, 43—50). Она je израђена по марљиво и зналачки сабраним изворима и по признато поузданој литератури. Једини додатак који јој ce може и мора учинити јесте — да je византинско законодавство о отмици нашло одјека и примене и y Душановом преко Закона цара Константина и Јустинијана. Када сам испитивао изворе ове српске законске компилације, ја сам, давно, исписао поред чл. 83 овога Закона по Текелијином рукопису да je он преузет из Епанагоге: XL, 45. Пратећи развитак византинског законодавства о овом деликту, и Гранић, наравно, није могао обићи Епанагогу, па je о овде формулисаној казни написао ово:
Други Василијев законик Епанагога подудара ce y овом предмету сасвим са одредбама Прохирона. У оба ова законика, слично Еклоги, не чини ce разлика y квалификацији дела с обзиром на правни и социјални положај жене, као ни y погледу тога да ли je деликт извршен са знањем или без знања отете женске. Важна je y Прохирону и Епанагоги дистинкција између raptus-a извршеног с оружјем и без оружја те диференцирање казни према начину извршења овога деликта." (47).
Пошто je овде реч о Закону цара Константина и Јустинијана, то ја смем истаћи само његову зависност од византинског законодавства, но пошто ce y цитату из Гранићеве расправе спомиње и Прохирон, то бих ја несумњиво погрешио ако не бих рекао да je византинско схватање кажњивости отмице продрло y српско право још раније, већ преко Номоканона св. Саве, y који je Прохирон унесен као Градски закон. И y Морачкој Крмчији он ce заиста налази као чл. 40 гране 39 (Дучић Н., Књижевни радови, IV, 1895, 402—3). Остаје као леп задатак да се утврди јесу ли састављачи Закона цара Константина и Јустинијана преводили грчке законске збирке или су ce, y овом случају, користили већ готовим преводом y Градском закону. Повезаност византинског и српског законодавства избија, уздам ce, из овога целога случаја да не може бити боље на видело и, још нешто, из њега следи и поука, бар за нас, да при проучавању византинског права ни часа не смемо заборављати на наше. Отмица je доспела y Закон цара Константина и Јустинијана y последњи члан, али значило би претпостављати непознавање наше прошлости, понегде и садашњости, када ce не би наглашавало како je она код Срба распрострањена и како je претстављала извор тешких сукоба, који су ce морали оштрим казнама бар покушати спречавати, иако ce никада нису могли пресећи; чак ce случајеви отмице нису могли ни проредити онолико колико су законодавци увек желели. Cfr.
Добро знам да овим није исцрпена материја друштвених сукоба, али и верујем да ce ипак осећа с колико je познавања људских слабости и страсти, са свима њиховим последицама, овде учињен избор. Заиста, нема дана да ce људи не сукобљавају због овде изнесених разлога. Тај свакодневни живот са свима својим ситним али бучним сукобима много занима разумне историчаре, који ce клоне укалупљених и празних схема. Њихов нарочити интерес привлаче измене y формулисању решења, покушаји ту
мачења и уношења нових појединости, које je живот наметнуо.
Када je Вартоломеј Копитар писао својим ученим пријатетељима о издању Душанова Законика y Рајићевој Историји, он je с висине истакао како je Законик преписан с недревног рукописа. То je крупна његова замерка. И историчари то могу жалити, али мање него филолози. Ови теже само за обновом текста извора најближега оригиналу, док историчари, осим тога, прате живот текста кроз векове и код правних споменика нарочито ce занимају за измене y тексту изазване развитком друштва, променом средине и применом y пракси. Зато je за нас овај препис рукописа Закона цара Константина и Јустинијана још важнији него Загребачки, издан од Р. Строхала, Грбаљски, издан од А, Соловјева (књига привилегија Грбаљске жупе) 1647—1767 (са Душановим Закоником, Споменик, LXXXVII, 1938, 57—60), пошто његов текст одаје знаке веће старине и није прошаран италијанизмима колико год су и ови за нас иначе веома занимљиви. Због тога би била јако велика научна погрешка ако би ce текст овога преписа само због тога a limine одбијао што je скорашњи и што потиче од невеште руке, пошто има случајева да су баш невешти преписивачи, држећи ce ропски текста, учинили науци велике услуге. Ово нека буде довољно о Закону цара Константина и Јустинијана. Да видимо како стоји с преписом Душанова Законика.

Као што ce ни Загребачки и Грбаљски Закон цара Константина и Јустинијана не слажу с преписом y Јагићевој библиотеци, тако ce и Душанов Законик овога преписа не слаже са Грбаљским (Споменик, LXXXVII, 1938, 61—7). Значи, они ce не могу свести на исту прегледалицу — број чланова није исти и текст није истоветан. Везује их, иначе, неколико сличности, које, међутим, сведоче само о томе да и они спадају y ону групу преписа Душанова Законика којој y науци началствује раванички рукопис већ зато што je најдуже познат. Сви ови рукописи не слажу ce бројем својих чланова и њиховом садржином с Призренским рукописом, и наша наука ce марљиво труди да утврди када су и зашто су неки чланови Душанова Законика замењивани другим законским одредбама или једноставно испуштани. Ово последње питање поново ce распламсало објавом Студеничког рукописа y издањима Југославенске академије и заоштрило y спор о намерности или ненамерности испуштања појединих чланова од стране преписивача Студеничкога рукописа. Случај Душанова Законика y Јагићевој библиотеци није тако сложен као код Студеничкога. Но проблем постоји и овде. Листови Законика били су y обадва случаја испретурани, али y Студеничком рукопису су они пре издавања поређани како треба, док ce je преписивач рукописа y Јагићевој библиотеци ропски држао своје прегледалице. Да бих олакшао упоређивање овога текста с Раваничким и Грбаљским рукописом, a и са Студеничким, ја ћу редом исписати y њему преписане чланове, обележавајући их по другом Новаковићевом издању Законика.
Преписани су ови: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 31, 35, 36, 41, 42, 43, 45, 46, 47, 48, 50, 52, 53, 56, 58, 59, 61, 62, 65, 67, 69, 73, 74, 75, 76, 77, 79, 80, 81, 83, 85, 86, 88, 89, 90, 91, 92, 93, 97, 98, 99, 103, 104, 119, 120, 122,. 125, 126, 127, 129, 130, 131, 132, 133, 134, 135, 137, 138, 139. 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 147, 148, 149, 151, 153, 154, 157, 158, 159, 160, 16J, 162, 163, 166, 167, 169, 171, 172, 175. На крају су, како je речено, не чланови Законика какви су y Призренском рукопису него с краја Раваничког рукописа; такав je случај и код Грбаљског рукописа.
Горња таблица с бројевима несумњиво je веома поучна. Тамо где зјапи велика рупа, као на пр. између чл. 16 и 31 и 104 и 119, испуштање чланова je несумњиво ненамерно. Ту je изгубљен лист. Али тамо где je рупа мала и где су испуштени само један или два члана, може ce, мислим, наслућивати свесна намера и поставити питање — зашто je већ писац прегледалице или овога преписа — али пре први неголи други — испуштао дотичне чланове? Он je то могао учинити сасвим разложито када je изоставио на пр. чл. 128 Законика, којим ce наређује помоћ цару када жени или крштава сина. То Срби нису хтели преписивати ни y Турској ни у Аустрији, да ce та обавеза не би преносила и на њихове цареве, Србима мрске. Овакав поступак чини им не малу част; треба погледати код Новаковића (98) y како мало познатих преписа je српска свесност пустила овај члан, који je имао смисла и важности само y самосталној српској држави. Исто тако су и други преписивачи, као и овај, радо изостављали оне чланове Законика који су заиста изгубили сваки смисао y туђој држави или код којих преписивачи нису више могли разумети назив установе о којој je y дотичним члановима реч. Тако су и овде испуштени чл. 155 и 156 о приселици. Веома je важно и занимљиво што y овом препису постоје чл. 171 и 172 Душанова Законика, истина, невешто контаминирани, али тек постоје. A они нису свакидашњи гости y осталим позним преписима, како ce одлично види из варијаната уз ове чланове y Новаковићеву издању (134—5).

Ово нису једина крупна питања која ce морају покренути y вези са овим преписом Душанова Законика. Њих има читав куп. Ја сам рад, на крају, ишчупати из њега само чињеницу да су некоји чланови y овом препису настали, како сам на своме месту истакао, на тај начин што je y њима здружен текст како je сачуван y Призренском с оним како гa налазимо y Раваничком рукопису, који су, иначе, довољно удаљени. Да ли je већ постојала такова прегледалица или су преписивачи овог рукописа сами здруживали чланове Призренскога типа Законика с Раваничким? Зависност овога преписа од Раваничког рукописа није мала, али треба ce добро чувати и саме помисли да je он по њему, само по њему, сачињен. У Раваничком рукопису Законика већ на почетку нема једног листа, a чланови који су били на њему налазе ce y овом препису. То, уосталом, није једина разлика.

Ако би ce поставило питање како ће ce најлакше ући y траг старијем препису Законика цара Константина и Јустинијана и Душанова Законика са кога je прегледан овај препис y Јагићевој библиотеци, онда je сасвим довољно да упозорим на ове знакове: треба утврдити исту поремећеност листова, чија je последица мешање текстова Закона и Законика и потражити y Душанову Законику чл. 171 и 172, који су сачувани y овом препису.
У даљем трагању за рукописима Душанова законодавства, којих још има забачених, може и овај позни препис из Јагићеве библиотеке бити од не мале користи и учинити знатне услуге y проучавању крњега законодавства царева, где су уношени само Закон цара Константина и Јустинијана и Душанов Законик.

Пошто je сачуван y Јагићевој библиотеци, нека овај рукопис носи, краткоће ради, име Јагићев рукопис, мада га он сам није ни преписивао, а чини ce, ни текст исправљао, чак ни све постојеће раније примедбе уз њега стављао. Он га je само сачувао. Али и то je доста за овакву част.




Résumé

Autour du Code de Dušan
Copie du Code des empereurs Constantin et Justinien ainsi que celle du Code Dušan, se trouvant à la bibliothèque de Vatroslav Jagić.
Au séminaire de serbe (section linguistique) de l'Université de Beograd l'on conserve, sous la signature: J. 1602, dans l'ancienne bibliothèque de V. Jagić qui s'y trouve, une copie moderne de deux parties de la législation de Dušan: celle du code des empereurs Con¬stantin et Justinien et celle du code Dušan. La copie a été faite d'après un manuscrit aux feuilles en désordre. Le copiste n'était pas expert. L'on trouve dans cet article la description de la copie ainsi que son contenu. Sa classification y est donnée. Elle est placée entre la copie dite de Ravanica et celle de Sofia, qui ont toutes deux le même con¬tenu. L'on y souligne également l'importance du code Justinien dans la jurisprudence serbe.


In: Историјски часопис 3 (1951-1952) 55-65.

Email a comment