О НАЈТАМНИЈЕМ ОДЕЉКУ БАРСКОГ РОДОСЛОВА

Никола Радојчић

Све озбиљније расправе о овоме занимљивоме и важноме историјском извору имају поред многобројних разлика између себе једну заједничку црту — уложени напори око њега не одговарају постигнутим резултатима. Могло би се помислити да ће ова васумњива чињеница одбијати даље истраживаче од овога списа, мучнога за испитивање, али није тако. На велику част научењачке сапособности зa пожртвован рад, број расправа о Барскоме родослову нагло расте, нарочито о почетним главама y њему, које су најтамније. Учени истраживачи као да слуте да је у њима кључ за разумевање целога списа, па су неуморни у трагању за изворима овога дела знаменитога родослова. Раније су о њему писали највише историчари и створили литературу о овоме спису, која је од Туберона до динас, заиста импозантна и по своме броју и, још више, по уложеним напорима да се овај извор расветли, како би се утврдила његова природа и одредила веродостојност његових вести. Не сасвим потпун преглед мишљења о Барском родослову написао је Ф. Шишић y уводу своме издању овога извора. Када се прегледају сва она међу њима која имају стварне научне вредности, онда се суд историчара може, углавном, свести на старо схватање овога извора од Ивана Луциуса — и Барски родослов је, као и толики слични му извори, тим поузданији што је ближи временима свога писца. Збот магловитога и легендарнога почетка не треба цели спис сматрати непоузданим.
image

Стари Бар

Сада се поред историчара као истраживача Барскога родослова јављају и филолози, много више неголи дојако, са својим покушајима да би ученим етимологијама сачуваних имена лица и места и откривањем трагова народних и учених традиција утврдили, одакле је барски родословац црпао своја обавештења. Пошто је у овом извору много говора о сеобама народа и о кретањима становништва, то није чудо што је и један географ приступио Барском родослову с веома смелим жељама. Он се, наиме, латио да открије начин постајања српско-хрвагског народа од разних етничких елемената, да изнађе порекло династије која је била на челу тек створених српско-хрватских државних формација и да одреди кад и како су Хрвати и Срби почели примати хришћанство са запада. Cfr. Велики део новијих истраживача Барскога родослова могао се већ послужити најновијим издањем овога извора од Ф. Шишића, који је испред саме едиције и иза ње дао врло опсежне студије овога списа, с којима је, изгледа, тек распалио »страживачку жеђ наших научењака, пошто су баш после његова издања учестале расправе о овоме извору пуноме загонетки.
Мало пре Шишићева издања Барскога родослова објавио је Ст. Станојевић кратку али важну расправу о првим главама овога списа. Он се није устручавао признати да на већину питања, које је сам себи поставио, није успео наћи одговор и сумњао је да ће то и потоњим испитивачима олако пасти. Неколико од њих уверени су, међутим, да су већ пронашли изворе барскога родословца за прве главе његова састава, дакле за Libellus Gothorum, али они се између себе не слажу, који је главни тобожњи извор за сва чудна разлагања у почетку Барскога родослова и како је писац до њих доспео. У свима тима расправама – као увек код мутних и мучних историјских извора – има много страсности, па разуме се и препирака, која страсна истраживања увек прате. Пошто су овде у расправљање о историчким питањима ушли и нестручњаци, на чему су им историчари веома захвални, то је разумљиво да се у расправљање о изворима Барскога родослова увукли и такви неспоразуми, који се могу лако одстранити. Ради њих сам рад овде највише и претрести питање о изворима почетка Барскога родослова, јер су илузије ове врсте веома опасне као подлога даљих научних истраживања, те их треба, бар тамо где се може, из истраживачких напора што пре издвојити. Иначе се ствара лажна научна ситуација, пошто се на нерешена научна питања гледа као на решена, и тако, наравно за време, затвара пут даљим научним испитивањима.


II


Станоје Станојевић je предао Академији своју споменуту расправу „О првим главама Дукљанског летописа" 1927, али она је настала у болним временима српског избеглиштва после поробљења Србије 1915. Станојевића је, нема сумње, проблем Барскога родослова много занимао већ од почетка његова научнога рада, но држим да нећу погрешити ако претпоставим да се он особито загледао у њега за време састављања своје књиге ,,Борба за самосталност католичке цркве у Немањићској држави" (1912). Он ју је радио с много добре воље, и није само његова кривица што није успео да у њој главно питање, о оснивању Барске митрополије, тачно реши; много више је његове кривице у томе што је цели проблем погрешно поставио; у римокатоличкој цркви, наиме, уопште не постоји самосталност националних цркава, па зато се она није могла постићи ни у Србији; сам натпис књиге, дакле, ствара опасне и непотребне илузије. Иначе се ова цела Станојевићева расправа тиче највише Зете, земље која је y средишту занимања и барскога родословца. Та заједничка брига морала је скопчати Станојевића још чвршће уз знаменити први српски домаћи историјски извор и изазвати у њему жељу да га и он помогне расветлити. Храбрости за такве задатке он је имао довољно, али сретства за научна истраживања заиста му у Београду нису стојала на распрложењу; ја се добро сећам, колико је он имао неприлика због оскудице извора и литературе и док је писао своју Борбу. Зато је, пун бола и патњи због поробљене Србије, чим је 1915. стигао у Рим, приступио проучавању првих глава Барскога родослова.
Може бити да је Станојевић веровао, како ће бити потребно да само брижљиво прегледа индексе талијанских хроника и генеалогија из времена пре постанка првога српскога родослова, па да већ по именима уђе у траг изворима који су стојали пред барским родословцем, док је писао свој спис.
Он је, очевидно, тако и започео своја истраживања, али резултати су били веома мршави, скоро никакви. У италијанским издањима извора нашао је тако мало додирних тачака између њих и Барскога родослова, да је убрзо морао обратити главну пажњу на већином одлично немачко издање свих извора, који стоје ма и у најлабавијој вези с немачком прошлошћу, Monumenta Germaniae historica. Станојевић је, методички сасвим тачно, започео трагање за изворима барскога родословца с оним деловима првих глава његова списа где се знање није могло црпсти из народне традиције. Зато се потрудио да утврди одакле је преузет одељак о цару Анастасију и његову еутихијанству, па се ту одмах срео с Павлом Ђаконом и монтекасинским манастиром, за који је заиста било близу памети претпоставити, да је био посредник између Италије и Зете. Ту добру мисао Станојевић није више напуштао, мада га она није довела тамо куда је желео; ваљда се надао да ће други истраживачи, можда бар делом, постићи оно што је њему било ускраћено. У трагању за папом Геласијем, који се спомиње поред цара Анастасија, Станојевић је пошао кривим путем зато што је тако морао учинити. Тражио је, наиме, везе између Барскога родослова и папе Геласија II, како је стојало у скоро свима дотадашњим издањима овога извора. Тек је Шишић утврдио да је додатак ,,другога" поред папе Геласија доспео у Луциусово издање Барскога родослова на необјашњив начин. У јединоме важноме рукопису овог списа речи „secundo" нема. Тако отпада све што је Станојевић претпостављао да би разјаснио ову тобожњу погрешку барског родословца.
У многим средњевековним хроникама, од најранијих времена, било је ушло у обичај, и тако је остало до дубоко у нови век, да се поред помена виоске државне и црквене господе одмах истакну и угледни светитељи, научењаци и вештаци, дакле, културни трудбеници. Та схема је продрла и до почетка Барскога родослова, и у њему се поред цара Анастасија и папе Геласија спомињу као њихови савременици епископ Капуе Герман, епископ Канусије (Canosa di Puglia) Сабин и св. Бенедикт монтекасински. А они су млађи од њих, али не толико да би се морало мислити да су доспели у текст из позније глосе, како је држао Шишић. Писцу Барскога родослова више je било стало до тога да сачува уобичајену схему него да утврди тачну савременост.
Велики размак времена их, уосталом, заиста не дели. Cfr. Зато треба Шишићеву мисао о некој познијој глоси на овом месту сасвим напустити. За сва три споменута црквена угледна служитеља било је Станојевићу јако лако утврдити, већ с помоћу историчара о Лангобардима, да су веома познати, и то не само св. Бенедикт, него и Герман и Сабин. Према томе, није никакво чудо шго су доспели у Барски родослов као прекоморски зетски суседи и као сјајне лучи свога доба; дало би се, наравно, још више о њима рећи него што је Станојевић учинио; ja ћу касније казати што сматрам најпотребнијим о овим личностима у вези с почетком Барскога родослова.
Тако је Ст. Станојевић некако доспео преко грчких и романских имена у првом нашем родослову до готских, до Сенулада, Бруса, Тотиле и Остроила. О Тотили је, разуме се, могао наћи не довољно већ и одвише обавештења у средњевековним изворима. Открио је толико трагова да је то значило скоро исто толико као и ниједан. А о Сенуладу, Брусу и Остроилу ни један једини, па је зато разумљиво што је написао: „ .. . то је питање: где је нашао и откуда је узео Дукљански Летописац ова имена. Када би се то могло утврдити, било би углавном можда решено питаље о изворима Дукљанског Летописа у уводном делу његова списа". Cfr. За Тотилу је — да би траг био још нејаснији — и Станојевић, већ помоћу индекса уз издања прегледаних извора, сасвим тачно утврдио да је давно у традицији помешан с Атилом, дакле, да би место Тотила могло у Барском родослову стојати и Атила. Шта је слутио о Сенуладу, Брусу и Остроилу, то је толико далеко од њих и тако смело да, као трезвен историчар, и сам до таквих слутњи није ништа држао.
Резулати Станојевићеве расправице, рађене у Риму 1915, написане у Петрограду 1916 и објављене у Београду 1927, јесу веома скромни: Писац Барскога родослова преузео је грчке и латинске личности, које су споменуте у почетку његова списа, из извора који су или настали у Монтекасину или су у тесној вези с њиме. Пошто у то нема никакве сумње, онда није чудо што се јавила мисао код Ст. Станојевића да је барски родословац могао бар један део и осталих личности у своме спису преузети из таквих истих извора и њима блиских или од њих како било зависних. То је јасно. И зато је његово истраживање, мада је испало великим делом негативно, ипак од несумњиве користи за нашу наукy као и сваки искрено мишљен и довољно методички изведен научни рад.



III


Разлагањем Ст. Станојавића о првим главама Барскога родослова могao се већ послужити Шишић, када је састављао свој опширни тумач уз ново издање овога списа.
Ja сам у својој оцени ове књиге казао све најважније што сам могao рећи о његовој едицији, па овде то, наравно, не мислим понављати. Реч је само о почегку Барскога родослова, и ја ћу се у своме разлагању чврсто њега држати, и још сузити круг испитивања нарочито на истраживаче извора овога дела занимљивога списа. У њега спада и натпис почетка родослова „Libellus Gothorum" који је латински разјашњен као „Sclavorum regnum"; значи, мислим, да се у натпису истиче истоветност Гота и Словена; наравно, у противности према Романима, који су писцу родослова Латини. Ф. Шишић се много трудио да докаже како је исти писац саставио и почетак дела и његов наставак. Cfr. Није у томе успео. Остаје могућност да је почетак списа, ,,Libellus Gothorum", други ко написао. За њу се нарочито залагао М. Шуфлај, али више с крупним речима него ли с убедљивим доказима. Још мање је био срећне руке Ф. Шишић када је тражио паралеле за називање историчких списа с именом „libellus". Упозорио је само на Регинона Прумскога (Prüm) и Козму Прашкога, који, међутим, не истичу назив „libellus" за своја дела већ у натпису. А има дуг низ историчких састава који су познати баш с натписом „libellus ", и лако их се може прегледати већ код А. Потаста. Прелазећи на текст самога извора и Шишић, разуме се, истиче, као и Станојевић, да је писац Барскога родослова несумњиво познавао спис папе Гргура Великога о животу и чудима св. Бенедикта. Што се тиче светих епископа Германа и Сабина и св. Бенедикта у вези с њима, то Шишић није нарочито трагао да би преко њих изнашао изворе барскога родословца, него је у томе месту гледао познију глосу. Сасвим без разлога; ипак је, касније, споменуо, како су св. Герман и св. Сабин били познати у нашем приморју. Прелазећи на краља Тотилу, једнога од синова краља Сенулада, који је на челу дугог низа владара Барскога родослова, Шишић се cкоpo узгред латио те личности и тога имена. У не довољно јасном разлагању чини се да је хтео рећи, како је барски родословац, или његов извор, помешао почетак остроготскога владања у Италији, под краљем Теодорихом, с његовим крајем, под краљем Тотилом; из његових речи могло би се мислити и да је то учинио и неки глосатор; с глосама је, на жалост, Шишић покушавао измакнути се пред не једним проблемом Барскога родослова.
Као искусан истраживач извора, он се ипак сетио да се срео с тим имемом у повељама ХIII в., које се тичу Далмације, када је још као млађи историчар састављао индекс за четврти и пети том Смичикласова Зборника повеља. Тамо се спомиње у Трогиру 1267. и 1271. Јаков син Тотилин (Totille). Он је мислио, како је то занимљиво што је још у ХIII в. неки Трогиранин носио име Тотиле. Cfr. Друкчије је требало рећи — занимљиво је, што је име Тотилино било талико популарно већ у ХIII в., и као готскога краља и као истоветника хунскога краља Атиле, да је из учене традиције продрло чак и у народни календар имена. Јер, на континуитет народне традиције о Тотили y Далмацији заиста је тешко веровати, као што је то Шишић чинио; о мешању Атиле и Тотиле у традицији није он учинио ни онолико испитивачких напора као Станојевић; хтео је, ваљда, бити само историчар и не улетати у народне и учене традиције, које умеју, истина, увести у научна маштања; но код Барскога родослова се истраживање традиције не може, и не сме, избећи.
С именом Темплана (Templana), куда су Готи, по Барском родослову, дошли из Паноније, није Ст. Станојевић знао шта да почне. За читаву ту причу о кретању Гота са Севера према југу он y италијанским хроникама - које је прегледао, није нашао никакву паралелу. Задовољио се тиме што је негативни резултат својих испитивања саопштио читаоцима. Cfr. Ни Шишић није умео ништа почети с именом Темплана. Али је није хтео оставита неразјашњену, него је из приказивања кретања Гота код Томе Архиђакона, с места које је он сматрао аналогним овоме у Барском родослову где се помиње Темплана, узео име Тевтонија (Teutonia), и унео га чак и у текст. То заиста није требало чинити пошто место код Томе, о коме је реч, није препис из Барскога родослова; у хрватском преводу једнога дела Барскога родослова стоји место Темплана Трновина; о врло разноликим варијантама имена y изворима ове врсте биће још говора. Ф. Шишић се после претреса латинскога текста прве две главе Барскога родослова сасвим укратко осврнуо и на њихов хрватски превод, али само летимице, и највише по идејама И. Чрнчића. Ја се на тај део његових излагања уопште нећу обзирати, осим тамо где буде преко нужио пошто се морам држати латинског текста овог извора.
Ст. Станојевић у cвојоj малој расправи није ишао даље од краја друге главе Барскога родослова. Није, дакле, имао воље ни да прегледа бар онај његов део који важи као „Libellus Gothorum". Стварно је и било мало наде да за неколике даље главе нађе изворе у страним списима нарочито талијанским, у које се он уздао да ће преко њих изнаћи на што се ослањао барски родословац, док је састављао прве главе свога дела. За имена владара сам је добро знао да су много искривљена, па да се с њима збиља не може ништа почети. За границе пак државе краља Сенулада унука, које би ишле од Валдевина (Valdevino) до Полоније (Polonia), заиста је било мало изгледа да би оне биле забележене у туђим историјским изворима; за њих се, уосталом, већ онда добро знало како треба тумачити њихово пространство. Он се, држим, нипошто не би сложио с начином како је Шишић у своме издању Барскога родослова у самоме тексту измењивао имена лица и места и тиме довео y опасну забуну читаоце, нарочито оне међу њима којима ранија издања овога извора нису позната. Станојевић је знао да је код Орбинија име Сенулад (Senuladuis) измењено у „Sueulado", али он у Сенуладу није гледао, као Шишић, очиту грешку, него првобитно име (такво или слично), од кога је и код Орбинија и у хрватском преводу покушано његово словенизирање. Орбини је изменио и Бладина из Барскога родослова у Владина, па је и Шишић пошао за њим. Али није добро сметати с ума да у Диалозима Гргура Великога, који су писцу Барскога родослова или његову извору били несумњиво познати, има један остроготски великаш који се звао „Blidin" (вар. Blindin). Ако је требало коме још доказа за већ споменуту моју замерку Шишићу, што je своја и туђа домишљања о именима у Барском родослову уносио у текст, онда нека и ово буде један, и то не најнеубедљивији.
При претресу разлагања барскога родословца о пореклу и сеоби Бугaра није Шишић пропустао да упозори — све по И. Шишманову — како се тумачење бугарскога имена на овоме месту слаже с мишљењем Никифора Григоре о пореклу бугарског имена од назива реке Волге. Било би, међутим преко потребно рећи, како Павле Ђакон, о коме је Станојевић веровао да је директно или индиректно био познат писцу Барскога родослова, увек пише Vulgari и Vulgares за Bulgari и Bulgares. Cfr. Ово писање бугарског имена упућује само собом нa његову етимологију од назива реке Волге. Зато је код слагања тумачења имена Бугара између Барскога родослова и Никифора Григоре боље мислити на једно опште место неголи на неку нарочиту позајмицу из непознатога заједничкога извора. Код
Шишића се увукла још немила погрешка у разлагање о имену Бугарин, када је написао да га Никифар Григора тумачи ,,у првој књизи а у другој глави". Није тако. То добро познато место налази се у другој књизи, у другој глави, и много је спомињано, колико због етимологије имена Бугара, толико због помена Прве Јустинијане. И. Шишманов је тачно навео где се оно налази. Из разлагања му да и то споменем — види се, како му је био познат читав низ покушаја да се име Бугара изведе од назива реке Волге, а није знао за ово место из Барскога родослова као латински писанога извора, него је сматрао да је то Орбинијева етимологија и наводи је двапут једанпут из италијанског превода Барскога родослова а други пут из самога Орбинија. Cfr. О имену Sylloduxia, куда би Бугари стигли по Барскоме родослову када су се спустили с Волге, није Шишић умео ништа поуздано рећи. Веровао је, по Луциусу, да би то име могло стојати место Мизије, али разлагања у која се ради тога упyстио заиста нису убедљива. Име је јамачно искварено, и већ га je хрватски преводилац друкчије написао, и то на два начина.
Могло би га се препознати само када би наишли на исту групу речи у којој се налази у Барском родослову и, можда, у некоме другоме извору. Овако се може за њим само трагати и ради њега постављати смеле хипотезе, од којих ће бити једна касније споменута. То име је Шишић оставио како га је нашао пошто га ни Орбини није смео прекрајати. Али име бугарскога кана Криса, под којим би Бугари приспели у Силодуксију, изменио је Шишић у Борис. То је, чини ми се, учинио не само због неке привидне сличности између имена Крис и Борис него и због тога што се ослонио на хрватски превод ове главе, где при крају стоји „dajući jim Bladin dohodak, kako cesar biše učinio, i utakmiše se stati pod harač". Ово je Шишић довео у везу с познатим местом из Константина Порфирогенита, где се разлаже, како је бугарски кан Борис схватио српско уздарје као данак. Али у латинском тексту Барског родослова нигде не стоји, како се краљ Бладин обвезао на плаћање данка Бугарима. Тамо се тврди само ово: ,,Similiter et reх Bladinus cernens, quod maxima multitudo populi esset, cum eis fecit pacem." Cfr. To не значи никакво плаћање данка. Чак излази из даљега разлагања Барскога родослова да су односи између ранијих словенских становника и Бугара били тако пријатељски да би то искључивало плаћање данка; барски родословац тумачи то слагање као последицу исте, незнабожачке, вере и истога језика; било би одвише доктринарно овде истицати да су тако исто писали Никифор Григора и Јован Кантакузин о српско-бугарским одиосима у XIV веку; исте чињенице изазивају често исту формулацију мисли, и не морају увек значити преписивање неког заједничког извора.
Разлагање барскога родословца о Моровласима несумњиво је бар углавном оригинално, и зато би било неумесно и преко овога места трагати за изворима почетка Барскога родослова. Име наследника краља Бладина измешо је Шишић, исписујући место Ратомир Ратимир. Писцу Барскога родослова овај словенски владар није био драг. Он је по њему, можда само због имена, непријатељ хришћана и од њега би се хришћански становници разбежали по планинама и утврђеним местима и зградама. Такви би били и његови први наследници, па зато барски родословац није хтео о њима ништа ни да пише. Оставио је без описа владу четири таква неправична владара, журећи бољим и угоднијим временима.
image

Стари Бар

С тим се свршава седма глава Барскога родослова, па с њоме — и пo најширим схватањима — и његов почетни део „Libellus Gothorum". Ако у овом извару има чврстих веза између њега и страних историјских извора, онда њих треба, ван сваке сумње, тражити највише у његову почетку. И у даљем разлагању Барскога родослова може их, разуме се, бити, и има их, али тамо се мора више мислити на домаће, особито словенске, изворе и на домаће традиције, чим даље, тим више. Ако икад ико успе да пронађе сасвим чврсте везе између нашега првога домаћега извора и страних родослова и хроника, онда ће се то, колико данас видимо, постићи најпре преко првих глава Барскога родослова. У том послу не сме бити ни умора ни досаде.


IV


Пошто се почетак Барскога родослова зове „Libellus Gothorum", то није никакво чудо што је Ф. Шишић, у жељи да свестрано разјасни овај извор, покушао да унесе довољно светлости у питање о изједначивању Словена с Готима. Taј покушај зове се обично готоманија. Шишић ју је унео у своје разлагање два пута — једанпуг као готоманију код далматинских Романа и други пуг као готоманију код Византинаца и Срба. Cfr. А то је несумњиво заводљиво, јер изједначивању Словена с Готима није исти извор и иста сврха на Западу као на Истоку. Уопште је израз готоманија јако неподесан. Он значи тражење Гота свуда и на силу Бога, па би се могао с правом применити само на неке најмодерније покушаје, где се, лажне славе ради, тражи порекло неких словенских народа међу Готима. За изједначивање Словена с Готима у Далмацији то сe, међутим, заиста не сме тврдити, јер су Словени изједначивани с Готима да се понизе, а не да се прославе. Cfr. Међу римокатолицима у далматинском приморју, нарочито Романима, реч Гот била је синоним за многобошца и, још више, за јеретика.
Код Византинаца су опет сви Готи, као и толики други млађи народи, изједначавани са старима, или бар старијима, становницима истих оних покрајина где су живели. Међу Србима је реч Гот важила као синоним за грубу чељад, за варваре, нарочито за Бугаре, ако су били такви, наиме дивљи и сурови. У Далмацији је употребљавана реч Гот ради верских и конфесионалних разлога, у Византији ради антикварских, а међу Србима ради етичких, можда и националних. То нипошто не треба превидети као што се, на жалоет, често чини.
Како се употребљава име Гота у Барском родослову? Онако, како се могло унапред очекивати у једном извору написаном у Зети, на границама Далмације. Писцу овога извора Готи су, пре свега, појам за означавање верске припадности, многобошци су, но он их спомиње нарочито у првим главама, у којима је хтео истаћи њихово нехришћанство, али и њихову суровост. Значи, означавање Гота је овде на средини између начина како су спомињани у Далмацији и како у Рашкој. Византинско спомињање Гота скоро да је у овоме питању најбоље сасвим по страни пустити, јер се на тај начин направила већа забуна него што се нешто разјаснило. То се тачно види и из целога Шишићева разлагања. У Византији је то проблем друкчије врсте, и српски писци нису у овоме случају толико зависили од Византинаца, како је он замишљао; занимљиво дубровачко схватање, које је Шишић превидео и ја у својој оцени његове едиције допунио, сасвим је једнако српском; у Дубровнику је Готкиња значило груба, неваспитана слушкиња.
Радозналост за Готе у нашим странама није сe никад гасила, откако се јавило научно занимање за нашу старију прошлост код наших домаћих историчара и код странаца који су о нама писали. Једнако велико, наравно, није увек било. У Далмацији се оно може утврдити већ у X в., док се међу Србима Бугарин спомиње као Гот у ХIII веку. Извор готоманије на Западу постао је потом највише баш сам Барски родослов, откако је објављен код Орбинија и Луциуса у XVII веку, тако својски расположеноме према антикварским студијама, у којима је питање о односу између Гота и Словена претресано с много учености и с још више маштања. Велику промену у научна настојања да ое утврди однос између Гота и Словена није унео ни XVIII век а ни добар део XIX века. Још је митрополит Стефан Стратимировић веровао да сме на веома погодан начин изједначити Готе и један део Словена тако што је прво слово у имену Гота заменио са Т, тако направио Тоти, и, сав срећан, веровао да је на тај начин разјаснио маџарски назив за Словене, нарочито за Словаке.
У модерним временима највише је потакао занимање за Готе у вези с Југословенима Л. Гумпловић (Gumplowicz) са својом познатом теоријом, како је племство код Срба и Хрвата потекло од словенизираних Гота, који су се као ратници освајачи спустили са севера у овај део словенских племена. Заталасано занимање за Готе отада се није смиривало. Поново га је, мислим у науци а не у расистичкој политици, распламтео извештај Г. Чремошника и Д. Сергејевског о римским и готским налазима из Брезе код Сарајева. Он је замишљен само као претходно обавештење, састављено с опрезношћу, обавезном у оваквим случајевима. Ипак је из њега избијала као довољно јасна вера писца, који је написао овај део извештаја што се нас тиче, Г. Чремошника, да је нађени алфабет руна готски и да је ступић на коме је он скоро цео сачуван стојао пред црквом коју да су Готи саградили већ у стилу који је познат као готски. У почетку је ова претпоставка примљена онако како се често догађа с изненађењима у науци — с много занимања и с поверењем, с којим би било боље почекати до дубље обраде ових у сваком случају веома важних ископина. Том приликом морало би се утврдити, да ли су откривене руне заиста готске и, још више, да ли се за начин градње ископане цркве сме рећи да је збиља подигнута у готском стилу. У очекивању нових ископавања и опширније обраде већ познатих настала је читава литература о Готима на западном делу Балканскога полуострва, коју ћу ја овде само утолико прегледати уколико је у вези с почетком Барског родослова. Cfr. Јер, већина истраживача који су улазили у овај занимљиви проблем морали су заузети став и према првим главама Барскога родослова и покушати утврдити њихове везо с другим историјским изворима. Мене се овде тиче само тај део учињених научних напора, пa ћу зато све остало по страни пустити и држати се само постављених хипотеза о изворима првих глава Барскога родослова.
Полазећи од Л. Гумпловићеве хипотезе о пореклу племства код Срба и Хрвата и од претходног извешгаја Г. Чремошника о ископавањима једне цркве у Брези крај Сарајева, написао је Ј. Рус већ споменуте две књиге и неколике чланке, у које је сместио своје претпоставке о првим вековима развитка Срба и Хрвата у њиховој јужној отаџбини. При томе се највише ослањао на Барски родослов, који он сматра „za najlepši cvet naše narodne tradicije in za najdragocenejši zgodovinski spomenik, ker v njem imamo skrit najstarejši, temeljni vir politične zgodovine Hrvatov, Srbov in Slovencev in s tem tudi današnje Jugoslavije". Cfr. Иако ce J. Рус одушевио, географ будући, за историју Гота претпоставкама Л. Гумпловића и Г. Чремошника, дакле модерном литературом, ипак је пошао у тумачењу првих глава Барскога родослова од писаца XVIII в., Д. Фарлатија и Ф. Кс. Пејачевића. Од њихових слутњи о слагању Libellus-a Gothorum с Јорданисом крочио је корак — истина, крупан — даље и смислио ову хипотезу: По саопштеним чињеницама код Јорданиса и у Барском родослову о кретању освајача са севера на југ, о њиховим борбама, о земљама куда су пролазили и о онима у које су се сместили излазило би да се смеју изједначити ове личности из Јарданиса и из Барскога родослова: Vandalarius = Senuladus, Brus = Valamir, Ostroyllus =Thiudemer и Totilla = Vidimir (Јорданис, гл. 14, 38, 48 и 52). O Сенуладу II поставио је Ј. Рус хипотезу да је и по значењу свога имена и по делима која му се приписују Теодорих Велики. У готским елементима, који би се претопили у Хрвате и у Србе, он разликује две узастопне наслаге — Готе, заостале у Далмацији после пропасти остроготске државе у Италији, и друге Готе, који су се спустили на југ из крajева на Висли тек у VII веку.
Могло би се замислити да се у два извора разлажу исти догађаји, али да се приписују лицима са различитим именима, за која би се онда смело казати да су искварена или измењена, док је опис догађаја остао исти. То би се могло замислити, али у томе случају морало би описивање догађаја бити такво да би искључивало сваку сумњу у истоветност. Значи, описани догађаји морали би имати такве црте да их се не би мoгло заменити с другима, јер је то веома велика одговорност — на место једних имена лица ставити друга, мада ми знамо да се у народној традицији догађа да се иста дела приписују различитим, или различито названим, лицима.
image

Лесендро

У случају Барскога родослова описи догађаја у његову почетку крећу се у тако општим изразима да је могуће наћи довољно ситуација у историји за које би се описи родословца, уз мало живљу машту, могли применити, нарочито ако би се у веома оскудној схеми при томе још понешто изменило. Елемената за упоређивање тако је мало да је, без обзира на имена, сасвим немогуће само на основу описа у Барском родослову пронаћи такве ситуације у прошлости, на које би се оне несумњиво односиле. Што се пак имена тиче, то ми, засад, не знамо шта да почнемо с именима лица, која барски родословац ставља у акцију на почетку свога дела.
Ј. Рус је стекао утисак да су описани догађаји заиста део остроготске историје, па би према њој изменио имена лица у почетку Барскога родослова онако како сам напред исписао. Његове претпоставке, у овом делу разлагања, наишле су код историчара већином на отпор, док су се новинарима претежним делом допале. Ст. Станојевић је одбио све хипотезе Русове, те, наравно, и ове, на веома оштар начин. Онако како је он у својој младости често оцењивао дела за која je веровао да су ван науке. Исто тако оштро одбио је највећи део хипотеза Ј. Руса и М. Барада. Њему је било главно да покаже њихову неоригиналност и да истакне, "како је све битно у Русовим хипотезама рекао већ Д. Фарлати. То би било важно казати, када би Ј. Рус покушао прећутати свој однос према Фарлатију. Али он то није учинио, него је нагласио, да не може бити јасније, како је Д. Фарлати мислио о Libellus-y Gothoirum. При томе он наводи том и исту страну где је место у Фарлатију на које се Барада позива да би доказао неоригиналност Ј. Руса. Mного бисмо се радовали, када би овај завршетак приказа М. Бараде био тачан: „Dakle Ј. Rus uglavnom nije ništa nova ni originalna dao nego sve je zaludno pregrijavanje i zapljtanje in peius pitanja koja je
ozbiljna nauka već davno riješila". Cfr. Камо среће да их је решила, али заиста није, и бојати се је да их још дуго неће потпуно решити.
Покушај Ј. Руса да у почетку Барскога родослова нађе историју Острогота од њихова кретања по Панонији изазвао је лингвистичку расправу Ј. Келемине о Готима на Балкану, о којој ја, нефилолог будући, не смем ништа рећи. У вези с главним питањем мога истраживања морам ипак истаћи, како је Келемина био мишљења „da је imel Dukljanin pred seboj kot pisan vir kak izvleček iz Jordanesove gotske zgodovinje in da je njej sledeč nanizal svoj lokalni material, ki mu je bil znan iz pisane ali ustne tradicije." To су већ слутили, поред осталих, Д. Фарлати и Ф. Кс. Пејачевић, али нису осетили, како је Ј. Рус истицао, стварну конгруентност између Јорданиса и Барскога родослова, која је, разуме се, плод његова маштања. Келемина је био опрезнији, па је претпостављао као извор Барскога родослова, y првим главама, поред осталога и један извод из Јорданиса.
Истраживања и домишљања Ј. Руса и Ј. Келемине претрасао је Љ. Хауптман у занимљивој студији о Хрватима, Готима и Сарматима, где се нас нарочито тиче трећи део, о готској традицији у Барском родослову. Хауптман је у својим истраживањима сложио испитивање географских фактора и историјских извара с проучавањем народних традиција и, где је морао, и с лингвистичким студијама. С четири стране приступио је заиста тешким питањима, прилагођавајући своје методе испитивања материји којом се служио. Иако je прихватио један део претпоставки Ј. Руса о Готима на југу, он је мислио да му мора строго замерити излете у лингвистику, који да су га више завели неголи на прави пут извели. Према истраживањима Ј. Келемине о Готима на Балкану, што је овде наша најпреча брига, Љ. Хауптман је пун неповерења, чак и према Келемининој Меранији до које је овај нарочито много држао, коју он није рад протумачити с помоћу лингвистичких испитивања, него на основу историјских студија. Cfr.
image

Генеалогија остроготских Амала

Претпоставка Ј. Руса да се у почетку Барскога родослова огледа готска историја примљена је од Љ. Хауптмана с одобравањем само као идеја. Иначе је он мишљења да се генеалогија остроготских Амала, како је сачувана код Јорданиса и како ју је усвојио Ј. Рус, мора исправити, и то овако:

Тако исправљена генеалогија Амала мора се ради наших истраживања особито због тога држати на уму што је место Вандалара стављен Теодорих Стари, чији је унук Теодорих Велики. Љ. Хауптман много држи до тога понављања имена, јер се и у Барском родослову као унук Сенулада I јавља Сенулад II. Али писцу Барског родослова чинило се, јамачно, сасвим обично, можда чак и обавезно, да унук носи дедово име. Љ. Хауптман је приступио проучавању Барскога Родослова због његових вести о Готима, нарочито у првим главама, Libellus Gothorum, пошто се оне не даду обићи у испитивању најстарије прошлости Хрвата, коју он с особитим маром проучава. Његово мишљење о овом извору веома је неповољно, чак и када га се упореди са сличним страним популарним историчким списима оних или блиских времена, када је настао наш најстарији домаћи опширнији извор. Док је Хауптман оцењивао мишљења Ј. Руса и Ј. Келемине о траговима Гота на западном делу Балканскога полуострва, он је морао ући и у испитивања о утицају немачке традиције на околне народе, особито на Маџаре, у чијој је историографији тај утицај моћан и довољно проучен.
За резултате до којих су та истраживања доспела мора се одмах рећи да се између себе не слажу, и то много не слажу. Мишљења о утицају немачких певача и свирача, који су, певајућн по Угарској, ширили немачку народну традицију добрим делом зависе од става истраживача према делу Gesta Hungarorum од Симона де Кеза (Simon de Kéza), нарочито према почетку овога списа, у коме је историја Хуна (Chronicon Hunnorum). Та неслагања историчара у мишљењу о почецима историје Маџара од Симона де Кеза нема изгледа да ћe ускоро престати и поред одличног издања овога извора од А. Домановскога, које је дошло тек после његових детаљних студија у вези с постанком овога знаменитога дела и, особито, с његовом зависношћу од ранијих историчких састава. Овде би било сасвим неумесно улазити у разгранати комплекс питања о спису Симона де Кеза, нарочито о његову почетку, у коме има несумњивих утицаја немачке народне традиције, коју су јамачно посредовали немачки певачи и свирачи, шпилмани. О њима је данас најлакше погледати два чланка Е. Мора, веома поучна, иако је писац одвише улазио у полемике, које се, у оквиру оваквих чланака не могу решити; добро би му дошло да је нешто више знао о шпилманима код нас, а не да се при томе позива само на туђа обавештења; што је главно, уосталом, то је могао дознати већ и из немачки писане Српске историје од К. Јиречека. Cfr.
Мотиви из немачких народних традиција несумњиво су пресађени у маџарску традицију о Хунима; да ли је то могло бити тек у ХIII в, ја у то питање нећу да улазим, али га нипошто не смем оставити ни неспоменуто; видеће се зашто. Када је било сасвим сигурно да су Маџари своје приче о Хунима и Готима преузели од Немаца, онда није била одвише далеко мисао да се то претпостави и за Србе и Хрвате. И Љ. Хауптман је, заиста, преко маџарске историографије поставио ту хипотезу и за нашу историографију.
Он је поверовао домишљањима Ј. Руса да се у прве четири главе Барскога родослова огледа историја панонских Амала, како сам већ истакао, те је онда поставио сам себи питање — откуда ју је преузео наш родословац? Одмах је одбио могућност да би то могло бити преко Јорданиса. Да ли од Романа? И ту је могућност одмах одбацио, jep да су Романи у временима панонских Амала толико много препатили да се не може ни помислити на то да би упамтили готскога владара, који их се није тицао. Исто тако је одбио могућност словенске традиције, с претпоставком да Словени уопште нису имали никакве традиције о временима своје сеобе; изузетак су, по његову мишљењу, само Хрвати, којих би традиција о пресељењу била сачувана код Константина VII Порфирогенита; српску традицију он сматра само царевом копијом хрватске. На тај начин, искључујући друге могућности, довео је Љ. Хауптман питање о првим главама Барскога родослова у везу с почетком историје Маџара од Симона де Кеза и поставио хипотезу, да се у првим главама Барскога родослова исто онако огледа утицај немачке традиције о Хунима и Готима као и у историји Маџара од Симона де Кеза. Да би јаче истакао могућност таквога утицаја, он се позвао и на династичке везе између маџарске династије и хрватских и српских дворова, које су могле отворити пут панонским традицијама међу Хрвате и Србе. Песме, које су преносили немачки певачи и свирачи (шпилмани), мисли он, нису могле остати непознате Хрватима после политичке уније Хрватске с Маџарском. Тако је доспела и баварска традиција, закључује Љ. Хауптман, утврђена у историји Маџара од Симона де Кеза, до писца Барскога родослова, који да није могао више прогласити Хуне за претке Срба и Хрвата, пошто су их већ били присвојили Маџари, те се зато бацио на Готе, који још нису били заузети и прогласио их прецима својих сународника. На тај је начин, по његову мишљењу, настао ,,Libellus Gothorum".
Оваква хипотеза могла би се поставити и без посредовања Маџaрске у везама између Немаца на једној и Срба и Хрвата на другој страни, ако би зависност Libellus-a Gothorum од немачке традиције била очевидна. Немачки певачи и свирачи долазили су, бар од почетка крсташких ратова, и непосредно у наше стране. Нису морали при томе чак преко Маџарске ни пролазити. За цело наше приморје, где је настао Барски родослов, чеона страна јесте запад. Одатле су дуго надирали најважнији културни и моћни политички утицаји. Први знаменити сусрет између једнога српскога владара и француских крсташа догодио се у зетској краљевокој престоници, Скадру. Поред мора или преко мора доспели су и први шпилмани међу Србе и оставили своје име као прву немачку позајмицу и српском језику, разјашњену у Номоканону св. Саве као играц или глумац. Да би они пренели Србима, посредно или непосредно, и садржину првих глава Барскога родослова, на то се, како ће се видети из даљега разлагања, заиста нипошто не може дати тако сигуран одговор, као што је Љ. Хауптман претпостављао да се може дати.
image

Скадар

Пошто је Љ. Хауптману било највише стало до тога да открије изворе готоманије код нас, то је он сажео своје разлагање о првим главама Барскога родослева у ово неколико реди: „Готоманија је, у ствари, морала имати два различита корена: један народски, у далматинским градовима, који jе сисао из романско-црквенога духа мржњу против варвара и јеретика, и један учено-књижевни код Словена, у коме је већ нестало тога отрова због наивне радости y што дубљој старости националне генеалогије". Cfr. У овоме мишљењу не спомиње се однос Срба у Рашкој према готском имену, једнак односу Дубровчана, како је раније речено, када је био говор о Шишићеву схватању готоманије у вези с Барским родословом.
Ст. Станојевић је приказао ову студију Љ. Хауптмана, те би се могло очекивати да ће се он нарочито задржати на његову покушају да пронађе изворе првим главама Барскога родослова, за које се и он својски занимао да их утврди. Станојевић, међутим, то није учинио. Из читавог одељка ове Хауптманове расправе, који се тиче Барскога родослова, он је навео само малочас споменути крај.
Ништа више. И то само навео. Њега је, чини се, овом приликом више занимало Хауптманово разлагање о пореклу Хрвата, али се и у том случају задовољио сасвим овлаш написаним примедбама. Ове су дале повода Хауптману да своје немачки написано схватање о пореклу Хрвата објави и у хрватски писаној расправи, коју овде само ради тога спомињем што се је и у њој узгред дотакао питања које је расправљао у трећој глави немачки изашле расправе, о почетку Барскога родослова.


V


Мисао Љ. Хауптмана, да би извор Libellus-a Gothorum могао, бити у Gesta Hungarorum Симона де Кеза, прихватио је потом и Ј. Келемина и покушао утврдити њезину тачност упоређивањем текстова обадва извора. Љ. Хауптман је испричао само почетак маџарскога извора, да би на тај начин показао његову сличност с првим главама Барскога родослова. Он тако, док је Ј. Келемина покушао утврдити везе између обадва извора истицањем слагања у појединостима. Раније је он веровао да би се барски родословац могао у првим главама свога списа сасвим ослањати на какав извод из Јорданиса, али је касније то своје мишљење напустио и прихватио малочас споменуто. У своме разлагању могао се је Келемина послужити већ новим издањем дела Gesta Hungarorum Симона де Кеза, које је припремио А. Домановски.
У претресу сложенога проблема о почетку Барскога родослова показао је Ј. Келемина несумњиву љубав према предмету и доказао стрпљиву марљивост. Све ради Гота, којих је судбину на западноме делу Балканскога полуострва желео што је могао брижљивије испитати. О тешкоћама у вези с овим питањем он несумњиво није имао илузија. Нарочито, мислим, онда пошто је прочитао учени предговор А. Домановскога издању дела Симона де Кеза и разабрао, с коликим тешкоћама се морају историчари борити при испитивању природе и извора овакве врсте историчких састава. Он је прихватио хипотезу Љ. Хауптмана, да би хунска историја, како је сачувана код Симона де Кеза, могла бити извор писцу Барскога родослова, а у предговору А. Домановскога нашао jе, да jе њен почетак, седма глава, могао настати тек у XIII в. Раније не. Дакле, на почетку онога века у коме је цело дело Симона де Кеза завршено, између 1282 и 1285 године. А Барски родослов настао је најкасније при крају XII в., и то његов завршетак, док је почетак, којим се овде бавимо, написан несумњиво раније, можда око половине XII в. Но ова чињеница не би морала смелога истраживача сасвим обесхрабрити. Знам добро, да би се могло казати, како су Симон де Кеза и барски родословац могли употребити заједнички старији извор, настао у Маџарској на основу немачке народне традиције, иако би и за овакав одговор било тешкоћа. И то не малих. Постављена је, наиме, озбиљне пажње вредна тврдња, да се у делу Симона де Кеза огледа немачка традиција о Хунима и Готима тек онаква каква се формирала у ХIII веку. Ранија нипошто не.
Но, ако би на овај начин наставио своје разлагање, и ја бих несумњиво упао у замршено питање о постанку дела Симона де Кеза. То, међутим, нипошто не смем учинити, пошто би тако раскинуо своје разлагање о почетку Барскога родослова и претрпао велики проблем можда још већим од њега. Место тога биће много боље да, пре свега, својим пажљивим читаоцима Барскога родослова што брижљивије саопштим садржину оних глава Gesta Hungarorum од Симона де Кеза, за које је постављена хипотеза да су биле извор писцу Барскога родослова, док је састављао прве главе свога дела. Из те садржине осетиће се — да то одмах кажем — колико се прве главе Барскога родослова не слажу с уводним делом Gesta Hungarorum од Симона де Кеза.
Садржину прве главе, с посветом Симона де Кеза, овде заиста није потребно претресати а исто тако ни другу, с његовим схватањем порекла и ране историје Маџара. Нема разлога освртати се овде ни на разлагање глава треће до седме, у којима је порекло Хуна и Маџара, чак од Ноја, с описом Скитије, y којој да су се сместили. Њихова историја почиње с кретањем према западу, на које су се одлучили године 700. Tо је почетак седме главе. Тада су поставили себи заповеднике „capitaneos inrter se, scilicet duces vel principes praefecerunt" Белу (Béla), Кувеа (Keve) и Кадуха (Kadosca). To су били три војводе, а четврти је био Етела (Atila), пети и шести његова браћа Реува и Буда. За управника („rectorem") поставили су Кадара, од племена Турда, да држи ред у заједничкој војсци; o војном животу и реду међу Маџарима говори се овде слично као код Анонима краља Беле.
У осмој глави је опис делења војске — један део (од сваког племена по десет хиљада) кренуо је на запад, док су други остали у Скитији да би је штитили. Освајачи су прегазили земље Беса и Белих Кумана, онда Создалију (Суздаљ), Рутенију и земљу Црних Кумана, те су тако стигли до Тисе.Ту су разгледали земљу, која им се допала, па су се у њој сместили са женама, шаторима и колима. У то доба владао је Панонијом, Памфилијом, Фригијом, Македонијом и Далмацијом тетрарх Макриције, Лангобард, родом из града Сабарије. То је пречудна и географија, и историја! Географија је несумњиво прегледана, како је Домановски утврдио, из Exordia Scythica, а Макриције не би могао бити ни цар Макрин (217—218), ни Маркијан (450—457). Даље се наставља, како је Макриције, не усуђујући се сам упустити у борбу с Хунима, који су му краљевство из дана у дан пустошили, тражио помоћ од Римљана. Ови су тада од своје воље били поставили себи за краља Дитриха Веронскога, по роду Аламана, и замолили га да пође у помоћ Макрину; сада и даље, тако се пише ово име! Дитрих драге воље пристане и крене с војском италском, немачком и осталих западних народа. Стигне до Сасхолма (Zazholm, Százhalom), где су се Лангобарди били окупили у граду Потенцијани (Potentiana). Ту се је договарао с Макрином, да ли да нападну Хуне при прелазу Дунава, или на ком другом згодном месту.
За време тих њихових договора, пређу Хуни у ноћној тишини Дунав, на мешинама, у Сикамбрији и страшно потуку војску Макринову и Дитрихову којa је била у шаторима, пошто се није могла сместити у Потенцијани. Разгневљен због те навале, изиђе Дитрих у поље Таварнуквег (Tawarnucweg), у долини југозападно од Будима, код села Тарнок (Tarnok). Тамо је започео битку с највећом опасношћу за своје и за Макрина. Хуне су ту победили. Њихов остатак вратио се у бегству у своје шаторе. У тој бици страдало је од Хуна стодвадесетипет хиљада људи; погинуо је и њихое заповедник Куве. Али од војске Дитрихове и Макринове побијено је још више, двестадесет хиљада осим оних који су били потучени у својим шаторима испред Потенцијане. Када је Дитрих видео толики покољ својих, он се други дан после битке упути заједно с Макрином према граду Тулни (Tulna, Tulln, на Дунаву). Пошто су Хуни дознали, да су Макрин и Дитрих кренули табор с разбојишта, вратили су се тамо и нашли тела пријатеља, која су год могли. Заповедника Куве сахранили су по скитском начину близу цесте, где је подигаута камена статуа, и делове овога краја прозвали су Куве-Азоа (Keveháza, данас Kajászó-Szentpéter). Када су се Хуни тако упознали с особином оружја и ратничкога духа западнога народа, охрабрили су се, покрпили вајску и кренули против Дитриха и Макрина, према Тулни, да се бију. Чим је Дитрих дознао за њихов долазак, изишао је против њих код Цезунмаура (Cezunmaur, Zeiselmauer), где се је од зоре до девет сати била тако жестока и сурова битка да су пале славне војводе Хуна Вела, Рева и Кадуха и с њима четрдесет хиљада војника. Њихова тела пренели су одатле и сахранили код споменуте статуе. Од римске војске погинуо је истога дана Макрин и много угледних Германа, а Дитрих је копљем рањен y чело, и цела западна војска је сатрвена и натерана у бег. То је, ето, садржина девете главе.
У десетој глави разлагање се почиње с поноситом причом, како су Хуни поставили себи за краља Етела (Атилу) по римском обичају, а он да је опет узвисио свога брата Буду за поглавицу и управника различитих народа, од Тисе па све до Дона. Даље разлагање о краљу Атили, o његовој великој моћи, храбрости, суровости, богатству, великодушности и начиву владања овде јамачно могу изоставити. Све је то, наиме, прегледано из Јорданиса и Готифредова Пантеона и, према природи овога извора, још увеличавано.
Једанаеста глава може бити за нас, у овој вези, занимљива само због свога почетка. Ту се вели, како се је Атила после битке код Цезунмаура спустио у табор свога народа („conversus in castra gentis suae"), c оне стране Тисе, и како је наредио да се састане свечани сабор у Севену (Scewen, можда Szöny). Наставља се, како је тамо дошао и Дихрих од Вероне, те да се са свима првацима Германије поклонио Атили и Хунима; постао је, хоће да се каже, њихов вазал. Он да је наговорио краља, како треба да нападне западна краљевства. Атила је прихватио овај савет и одмах је наредио да се прогласи војна. Изишао је из Сикамбрије (то је из околине старога
Aquincum-a), покоривши прво Илире, те је затим прешао Рајну код Констанца. Cfr. По оваквоме почетку може се лако наслутити какве све сметености и немогућности, нарочито географске, даље долазе. Ко би се потрудио да прочита ову верзију о Атилиним походима на запад, био би, мислим, много изненађен страховитим смушеностима, насталим обично од погрешно схваћеног текста у Другим легендама о Атилиним освајањима, особито у легенди сачуваној, у Готифредову Пантеону.
Како је у једанаестој глави започето фантастично разлагање, оно се и даље наставља, у дванаестој. У тринаестој глави доспео је Симон де Кеза до легенде о св. Урсули, да би се потом бацио на маџарске традиције и скопчао их с немачким народним песмама о Атили. Ту је страшни опис, како је Атила сам задавио брата Буду и бацио му тело у Дунав. Сикамбрију је прозвао по свом имену, али то су послушали само Немци, који је зову Ехулбуер (Echulbuer, Ecilburg), док је Хуни зову Оубуда (Oubuda, Obuda, Buda Vetus). Опис петогодишњег мира и извидничког довикивања од Келна до Литве и до Задра није без неке варварске величанствености.
Занимљив је почетак четрнаесте главе: Догађаји (Incidencia). Они су у томе, што би грађани Паноније, Панфилије, Македоније, Далмације и Фригије били због пљачки и опсада хунских тако заморени да би, по допуштењу Атилину, оставили своје отаџбине и преко Јадранскога мора отишли у Апулију. Додатак овоме саопштењу заиста је занимљив, јер се у њему каже, како су Власи (Blacki), њихови пастири и кметови, својевољно остали у Панонији.
Наставак Атилиних освојења описује се у петнаестој глави, где се каже да је моћни владар чекао пет година да му се војска, преостала с Каталаунских поља, опорави. Упутио се — то, можда, морам истаћи — кроз Штајерску, Крањску и Далмацију, где је развалио Салону и Сплит. Осим тога, освојио је све важније далматинске и истарске градове. Ако би когод из њихова дуга низа закључивао на добру обавештеност писца о хрватским стварима, тај би се варао, јер је Симон де Кеза и то све прегледао из Пантеона Готифредова, само што је његова набрајања проширио и додао имена градова у Далмацији, што, заиста, није било тешко. Из истога дела и из Јорданиса црпео jе обавештења о Атилиној опсади Аквилеје, о њезину паду и о оснивању Млетака око Риалта.
У шеснаестој глави су смела и сметена причања и маштања о пореклу Млечана, од којих се највећи део тешко може разјаснити.
Атилин пролаз кроз Италију, освајање градова, пљачкања, преговоре под Равеном, састанак с папом и повратак из Италије после страха претрпљена од чуда приликом тога састанка, све је то Симон де Кеза скупио у седамнаесту главу. А. Домановски је утврдио његове изворе за разлагање Атилина похода на Италију и повратка из ње, али се при томе морао уверити да је у маџарској историји све много искићено; тако се с легендарним разлагањем редовно догађа — што иде даље, оно је пространије и китњастије. Зато ја све то могу овде мирне душе изоставити.
Женидба Атилина кћерком краља брактанског (бактријскога?) и његова изненадна смрт смештене су у осамнаесту главу претресанога дела Симона де Кеза.
Даље не смем нипошто ићи, јер сам своје читаоце увео већ дубоко у маџарски извор, за који je постављена претпоставка да га је у почетку свога дела прегледао барски родословац. Било би неумесно, када би се тражило од писаца који бране ову хипотезу да своје схватање о изворима почетка Барскога родослова докажу на тај начин што би поред његова текста поставили онај Симона де Кеза. Тако се то, истина, чини код историјских извора, ако се доказују њихове међусобне везе, али ово се ради код трезвено писаних списа. Код легендарних текстова, какви су почеци Барскога родослова и историја Маџара од Симона де Кеза, то је много теже, иако је А. Домановски или сам угврдио или од других преузео леп низ места, с којима је доказао позајмице у изданоме извору. Такве, или бар сличне, позајмице из његова текста морале би се утврдити и у Барском родослову, ако се претпоставља да су његове прве главе написане по Симону де Кеза.
То, међутим, није ни покушано, него је споменута хипотеза постављена на основу општих утисака, сличног тражења предака код других народа и тобожњега слагања неколико имена у ова два извора. Тражење предака међу другим народима тако je честа појава да се с њом не може ништа доказати без слагања у појединостима, а што се тиче општих утисака, то је код легендарних извора с њима велика невоља. Ту их је, наиме, веома лако наћи, ако се поступа с мало смелости и много маштања, пошто се ту често више ради о распрострањеним општим мотивима неголи о опису стварних догађаја.
Читаоцима ове расправе добро је, држим, познат почетак Барскога родослова, а сада, уколико то није био случај од раније, и првих неколико глава из историје Маџара од Симона де Кеза. За ове би се, пре свега, морало, међутим, претпоставити да нису његове ако би се хтео у њима гледати извор Барскога родослова, јер je српски извор, како се добро зна, старији од историје Маџара Симона де Кеза, узете као целина. А за претпоставку о неком ранијем спису, историји Хуна, коју би Симон де Кеза преузео у историју Маџара, велике су сметње две чињенице — прво, што се немачка традиција, како се огледа у почетку историје Маџара, формирала тек у ХIII веку, и друго, што се у томе делу списа Симона де Кеза налазе несумњиве позајмице из извора с краја ХII века. Ту особито мислим на Готифреда из Витерба, који је можда млађи од Барскога родослова, и то од његових завршних глава, како нам је овај спис сачуван.
Ако би се хтело ослањати на опште утиске, само на главне линије у приказивању — кретање ратника са севера на југ, освајање и делење јужних земаља итд. —, онда би се, без икакве сумње, могло на такав начин утврдити да је разлагање Константина Порфирогенита о сеоби Срба сличније почетку Барскога родослова неголи прве главе историје Маџара од Симона де Кеза. Код византинскога цара, док говори о преселењу Срба, стоји, наиме, како је негде на северу, у земљи Бојки, живео један српски владар, који је имао два сина. Један од ових остао је у земљи, а други је, узевши половину народа, кренуо на југ. Када бих ја био склон маштом прожетом тумачењу извора, као што нисам, ја бих се могао овако домишљати: Па то је почетак Барскога родослова: Српски владар на северу, коме Порфирогенит не зна име, јесте Сенулад. Његова два сина, којима исто тако цар не зна имена, јесу Брус и Остроил. Брус је остао у северној српској земљи, а Остроило се кренуо на југ. Лепо.
image

Оногошт

Но у Барскоме родослову је поред Остроила још и Тотила. Њега би се могло веома лако прогласити за познији додатак легенди, кojoj није ништа милије него легендарну личност сместити на што је могуће више и што је могуће славнијих места. А Тотила је баш такав легенди драги јунак. Ето, тако би се могло поступати, јамачно с исто толико, ако не и више, права него што се почетак Барскога родослова пребацује у готску или у хунску историју. Овако би бар остао тамо где стварно и јесте, наиме у српској. Али ја то не смем чинити и тврдити да је почетак Барскога родослова израстао сасвим из исте традиције из које и вест цара Константина VII Порфирогенита о сеоби Срба. Мој однос је према историјским изворима опрезнији. Не велим, бољи.
Ј. Келемина је, мислим, и сам осећао, колико је неодређености и несигурности у претпоставци о односу почетака Барскога родослова према Симону де Кеза, па је покушао наћи чвршћи ослонац у именима лица и места из обадва извора. Мисао је одлична, нарочито за филолога, али резултати напора око њенога извођења нису, бојим се, ни до чега довели. То није само кривица истраживачева, него је највише последица велике невоље свих филолога, када се оптерете историчким задацима. Ј. Келемина је, разуме се, као германиста пошао од Тотиле, који je, међутим, врло лако накнадно доспео у српску легенду о сеоби. Утврдио је, што је несумњиво тачно, али и давно познато, да су у легенди помешане личности Атиле и Тотиле, те да би отац Тотилин могао исто тако бити и Атилин : и обратно. У Барском родослову Тотилин отац зове ое Сенулад, од чега је већ Орбини начинио Свевлад, па се то толико прегледа, да је Сенулад сасвим потиснут као име владара. Без икаква права Ј. Келемина је трагао у изворима за оцем Атилиним. Нашао га је под различитим именима: Мундзук (Mundzucus, Mundzuccus), Мундије (Μουνδιος), али њега је нарочито привлачио трећи облик имена Атилина оца Омнудије (Omnudius). За ову форму имена вели Келемина: »obliko Omnudius navaja Stritter, Memor. populi« само толико. To он заиста чини, али пошто је Штритер само издавач и превађач византинских историчара, то је, наравно, требало рећи, по коме је писцу он то учинио. Даље, Штритерова едиција је веома велика, па би, разуме ce, било јако потребно казати, где се то место кад њега налази. Учени Немац у руској служби истакао је Омнудија као друго име за оца Атилина у генеалогији хунских владара, од којих је потекао и њихов највећи освајач, Атила.
Тамо је он унео у владарску генеалогију оца Атилина овако: »Mundiuchus (Μουνδίουχος al Ομνουδιος) regem fuisse Byzanitini non dicunt«. Где je нашао облик Όμνούδιος ? Код Теофана, и овакво име оца Атилина захваљује своју егзистенцију, као и толика друга, лошем читању текста. Ради се ο овоме одломку из Теофанова разлагања: „Тоῦ δε στόλου... ἐν Σικελίᾳ έκδεχομένου τήν τῶν πρεσβευτῶν Γιζερίχου ἄφιξυν καὶ τήν τοῦ βασιλέως κέλευσιν, έν τῷ μεταξύ Ἀττίλας, ὁ Μουνδίου παῖς, Σκῦτης, γενόμενος άνδρεῖος καὶ ὑπερήφανος, ἀποβαλών Βδελλάν, τόν πρεσβύτερον αδελφόν, καὶ μόνος ἄρχών τὸ τῶν Σκυθών βασίλειον, οὓς και Οὕννους καλοῦσιν, κατατρέχει τήν Θράκην.“ У издању Κ. де Боора стоји, дакле, за Атилу да је „ὁ Μουνδίου παῖς“. Το je по ватиканском рукопису Codex Vaticanus 154; a у већини рукописа стоји место „ὁ μουνδίου" овако: „ομνουδίου". Ето, то погрешно читање текста од стране преписивача извор је имена Омнудије, до кога је Ј. Келемина толико много држао; тако је могао настати и Омнодије; још у Бонскоме издању Теофана стоји у тексту „"Αττίλας Ομνουδίου παις" а „ὁμουνδίου“ спуштено je, као варијанта, у примедбу. Но већ у XVIII в. Γ. Прај тачно je осетио шта је Омнудије, те је, прегледајући генеалогију Атилина рода, изоставио Омнудија. Заиста, тај облик имена оца великога хунскога владара треба пустити да почива на миру у мору преписивачких погрешака. Не треба га повампиривати из Штритерова издања византинских писаца у латинском преводу.
Ј. Келемина је, верујући да се у почетку Барскога родослова налази хунска историја, изређао још неколико имена Атилина оца из легенди, али га је у овом низу највише привукло једно име, »Sallades«, пошто га је потсетило на име »Senuladus«, које и он чита као Свевалд (Sueuladus). Cfr. Το име нашао је он код Виљема Грима, који је, говорећи ο Хенрику из Минхена (писцу с почетка XIV в.), ово написао: » Etzles vater heisst »Vallerades« (53); in der eben angeführten chronik des cod. Pal. 525 steht (35a) »sallades«. Entstellung von Valeravans in der gotischen geschlechtstafel bei Jordanes«. Cfr. Ja ce нипошто не смем мешати у лингвистичка питања и испитивати, шта је »Sallades«. Β. Грим је, како се види, мислио да је Валераван. Морам само, мислим, овде истаћи да су у изворима ове руке и из овако позних времена имена толико разнолика и тако искварена, да је с њима веома опасно покушавати утврдити имена лица из неколико векова раније; код истога овога писца је, како се с исте стране Гримова разлагања може разабрати, од Јорданисове радње »De origine actibuisque Getarum« постала »historia katholicum«. Шта ce горе може замислити?!
Што се тиче имена Остроилова (Ostroyllus), тο је Ј. Келемина мишљења да и оно »spada v legendarne tradicije ο Hunih«. Да би тο доказао, он се је морао латити легенде ο чудном рођењу Атилину, у којој се дед Атилин зове Остробалд. Али имена која почињу с »Остро«, ако се ο томе ради, има заиста, и иначе довољно.
За разлагање Симона де Кеза и Барскога родослова ο освојењу Паноније Ј. Келемина је мишљења, да се »у главном слажу«. Али у Барском родослову је приказ овога догађаја толико кратак да у њему једва да има елемената за једно упоређивање, на основу кога би се могло рећи да постоји нека сличност у разлагању. Ја сам већ укратко разложио шта све зна Симон де Кеза ο хунском освајању Паноније, која се у маџарском извору не истиче толико као у српском, а Барски родослов je овако кратак; »Totilla vero et Osiroyllus, ut sibi magnum nomen facerent, consilio et voluntate primogenti fratris, congregantes ехеrcitum magnum valde et fortem, exierunt de terra sua et venientes debellaverunt Pannoiam provinciam et bellando obtinuerunt eam«. Иако je разлагање веома кратко, ипак се могу, и морају, поставити бар два питања: Да ли је и код Хуна потекла иницијатива од неког најстаријег владарског брата? Није. Јесу ли Хуни кренули да се прославе? Нису. Па у чему је сличност? Да ли само у освајању Паноније? Али, док је она Готима (Србима) једини, бар привремени циљ, за Хуне је она само једна од многобројних (покрајина којих је низ код Симона де Кеза бедно, ако се xoћe, чак и смешно, скрпљен из старијих извора.
Може бити да је и Ј. Келемина осећао стварну оскудицу доказа за неку сличност између првих глава Симона де Кеза и Барскога родослова као и незгоду израза да се »у главном« слажу, те је зато покушао наћи убедљивијих доказа. Поверовао је да их је нашао у овим именима: Град у коме се сместио Макрин са својим четама зове се код Симона де Кеза »Poteniana civitas« и »Potentia«. Издавач овога извора вели за њ: »Locus hoc nomine appellatus numquam extitit; scriptor id castro inter vicos Erd et Szazhalombatta sito adiunxit, quod tamen Matrica a Romanis nominabatur«. J. Keлемина je мишљења да ce je »Potentiana« »na jugu razvezalo v potentiana, iz česar je nastalo Templana«. Ο оваквом извођењу речи Темплана у Барскоме родослову (коју је Шишић заменио по Томи Архиђаиону у Тевтонија) нека лингвисти кажу своје мишљење. Ја сам — јамачно због свога незнања — запањен пред оваквом етимологијом. Чини ми се да се с таквим извођењем речи може много шта, што се жели, постићи. И име Трновина, где су по хрватском преводу једнога дела Барскога родослова дошли Готи, пошто су освојили угарско краљевство, мисли Келемина да може разјаснити. Он у њему гледа »Tawarnucweg« Симона де Кеза, разбојиште боја између Хуна с једне и Макрина и Дитриха с друге стране. За мене, као и за све историчаре, то је само типична етимолошка прича, којој је главно да се истакне долина код места Тарнока, каквих је покушаја тумачења имена места у почетку дела Симона де Кеза неколико.
Ј. Келемина сам истиче да су односи у овоме извору и y Барскоме родослову јако преиначени, али је ипак вољан гледати у Макрину далматинскога краља, а у Дитриху истарскога. За такво изједначивање нема никакве основе у разлагању извора. Исто тако је веома самовољно што се тврди, како деоби Тотиле и Остроила одговара деоба Атиле и Бледе, јер ту нема никакве сличности, пошто Бледа (Buda) влада у старим хунским земљама. Из разлагања Симона де Кеза ο освојењу Далмације и пустошењу далматинских градова још мање се може ишчитати нека сличност с разлагањем Барскога родослова. Она је само у често понављаном главном мотиву. И Хуни и Готи важили су κаο сурови ратници, те су у легендама и једнима и другима приписивана робљења освојених земаља и дивљачка уништавања разваљених градова. Ништа више. Још ово да споменем. Ј. Келемина држи да међу оним далматинским изворима, који мисле на Атилу а пишу Тотила, хрватски превод једнога дела Барскога родослова скоро од речи до речи понавља маџарски извор. Та места је заиста требао ставити једно поред другога, да их видимо и да оценимо позајмицу или да утврдимо, како је то једно типично опште место. Уосталом, да ли је Ј. Келемина имао на уму однос превода према оригиналу, којим се ми бавимо, и да ли му је позната наша невоља с датирањем превода? Он је несумњиво млађи од Симона де Кеза.
Ј. Келемина се држао само прве две главе Барскога родослова, док је писао ο његову почетку. Прво је тражио њихов извор у Јорданису или у изводу из његова дела, а касније се загледао у Симона де Кеза, односно у његов извор за почетке разлагања историје Маџара. И прва и друга претпоставка нипошто се не даду доказати. Нити се може доказати да је барски радословац познавао Јорданиса, нити се може утврдиги да je прегледао историју Хуна, која би се претпоставила као туђе, старије, дело у почетку историје Маџара Симона де Кеза. Али се ови покушаји не смеју сматрати сасвим узалудним. Када се ради ο тако тамном извору као што је Барски родослов, онда је сваки искрено мишљен покушај тумачења добродошао. Треба бар знати, где има мало или нимало изгледа да се нађу извори за почетак разлагања у Барском родослову. Са Симоном де Кеза заиста се неће успети, и то не само због садржине првих глава његова дела, тако и толико различитих од почетака Барскога родослова, него и због његова односа према изворима које је употребио у уводним главама своје историје Маџара. Они су, наиме, великим делом савремени или познији од Барскога родослова, док је сам Симон де Кеза писао, како сам истакао, око сто година после барскога родасловца, и то писао, по свој прилици, цело дело а не само његов задњи део. Ако је тако, као што изгледа да јесте, онда млађи извор не може бити подлога старијем од себе. Када се извори за прве главе Барскога родослова не могу, бар засад, не могу наћи код писаца историје Гота, пре свега Јарданиса, и међу изворима за историју Хуна, нарочито код Симона де Кеза, где онда има бар некога изгледа да их треба тражити? На ово питање покушаћу одговорити у наредној глави.


VI


Нисам заборавио шта сам написао ο тешкоћама проучавања Барскога родослова на почетку ове расправе, и јако бих волео када то ни моји читаоци не би сметнули с ума.
Нарочито, сада не, када треба да искупим задану реч и истакнем она дела с којима наш најстарији домаћи извор има бар несумњивих веза, ако се његова зависност од њих у прегледању имена, речи и реченица и не би могла сасвим очевидно доказати. Добро знам да се у проучавању веза између историјских извора онда најбоље успе, ако се утврди такво прегледање које иде до преписивања, често толико механичкога да се преписују и очевидне погрешке као код мојим читаоцима сада добро познатога случаја једне варијанте имена оца Атилина, Омнудија. Али овакав метод испитивања зависности између историјских извора примењује се с највећим успехом код оних дела која су сачувана у много преписа, често с различитим групама варијаната. Тамо се може у корак пратити развијање коначне редакције једнога списа и при томе утврђивати његова зависност од осталих извора. Код Барскога родослова то није могуће, jep нам је од њега сачуван стварно један једини препис веће научне вредности, и тај веома позан, према времену постанка списа, даље, један талијански превод, истина, веома важан, али касан, напослетку, хрватски превод једнога дела овога знаменитога извора са занимљивим додатком и латински превод ове хрватске редакције почетка Барскога родослова.
То је велика тешкоћа код извора ове врсте, јер је добро познато, по другима списима налик на овај, колика је то срећа, ако су извори сачувани у множини преписа, највише ради варијаната имена, пошто се она веома различито пишу, а баш преко њих дала би се зависност од других извора најлакше утврдити и најубедљивије доказати.
Док су у трезвено писаним историјским изворима имена лица и места углавном бар једнолична, ако не истоветна, дотле царује у легендарним изворима, као што је Барски родослов својим великим делом, највећа разноликост, те је често могуће иста лица и места само по истим речима око њих препознати, наравно, ако има више рукописа. Код нашега најстаријега домаћега извора могућности те врсте има, међутим, веома мало, пошто нема много сачуваних рукописа, али већ по утврђеним крупним варијантама имена у овим текстовима што су пред нама да се довољно наслутити, од колике би нам користи били многобројнији текстови овога списа. Но и кад бисмо имали на расположењу више преписа, било би још довољно невоља у проучавању Барскога родослова. И на претек.
Барски родослов је по овоме писцу, по месту где је настао, по народу чију прошлост највише описује и по државним формацијама којих развитак приказује, домаћи српски извор. Али српски домаћи извори писани су претежно старим црквенословенским језиком у српској редакцији, а овај извор сачуван нам је на латинском језику, који, можда, бар за један његов део не претставља језик оригинала, него превод. Тиме је већ положај Барскога родослова међу осталим српским средњевековним изворима изузетан. Њега дели од њих језик. Но не само то. Српска средњевековна историографија јесте својим великим делом рашка. Значи, тиче се развитка рашке државе. Α Барски родослов је историјски извор највише за она времена из српске прошлости док је моћна Зета стојала на челу српских држава. Посматран с те стране, он је усамљен, и поред њега стоје само неколике наше повеље зетских владара, али за које знамо или само по помену или по сачуваним преписима, већином фалсификатима.
Тако је овај извор изузетак не само по језику, на коме је сачуван, него и по предмету који је у њему већином приказан. Барски родослов је најлакше скопчати с једном врстом српских извора, с родословима, по начину схватања српске историје. И у њему је, наиме, као и у осталим нашим родословима, државна прошлост приказана у низу ликова владара. Ја много жалим што се све то досад превиђало, и што је оваj извор гуран у летописе, мада у њему нема ниједне године и мада је његова схема приказивања развитка типично генеалошка. Зато сам му ја и изменио раније уобичајени назив, да се не би стварали непотребни неспоразуми и да би се скопчавањем овога извора за његове истоврснике олакшало проучавање. Али где треба тражити изворе налик на Барски родослов? Српски родослови, како стоје пред нама српски написани, настали су много касније и несумњиво под сасвим другим утицајима неголи овај латински сачувани спис. Он с њима нема друге везе осим литерарне схеме и начина схватања државнога развитка. Схема је јамачно преузета из старијих дела, а схватање исто тако, али под несумњивим утицајем наших народних традиција, с високим култом јуначке личности на високом државном положају. Та је веза часна и веома чврста.
И поред свега овога што је овде речено, ипак остаје веза Барскога родослова с осталим српским изворима својеврсна. Α да ли има нека друга целина историјских извора, с којима би он сачињавао једну изразитију групу? Да ли му је на пр., прикладније место у хрватској средњевековној историографији, с којом га везује исти језик? Заиста није. Cfr. Хрватске прошлости је у Барском родослову толико мало да је хрватски преводилац једнога дела овога извора морао увлачити Хрвате где их није нашао у оригиналу, да би на тај начин оправдао своју намеру као да се цели преведени део Барскога родослова тиче хрватске прошлости. Cfr. У хрватску историографију средњег века смештан је Барски родослов највише због додатка преводу једнога његова дела, који се тиче смрти краља Димитрија Звонимира. Али та легенда има само толико везе с Барским родословом што је његов почетак преудешен у њен увод. Ништа више. Па кад се Барски родослов не да складно уклопити ни у суседну хрватску историографију, где му је онда најзгодније место?
Сваки историјски извор, без изузетка, мора имати групу извора које је он део бар по неколиким својим особинама, ако и не по свима. Тако је има и Барски родослов, али она није нигде до сада истакнута с довољно јасности и одлучности, иако је веома зaнимљива, и није ју ни толико тешко уочити, колико би изгледало по томе што је тако дуго превиђана. За историјске изворе не треба никада сметати с ума да се у њима не огледају caмо појединачни догађаји из прошлости, него да су они сведоци и великих веза, које су скопчавале земље и народе са сличним судбинама. Ако се и ово држи на уму, онда ће се лакше наћи група оних извора с којима Барски родослов има читав низ заједничких црта.
Балкански и Апенински полуоток скопчава Јадранско море на чијој је обали, у Бару, настао Барски родослов. Ο везама између ова два полуотока у давној прошлости, које су ишле преко мора, било би сасвим неумесно сада и овде говорити. Довољно је само истаћи да су оне од преисторијских времена биле вазда живе и честе и, ради наше нарочите сврхе, одмах прећи на везе кoje су их скопчале после пропасти Западнога римскога царства. Велики преокрет у развитку Италије изазвала су германска племена својим провалама и својим потоњим смештањем у овој земљи. Од свих многобројних германских освајача на Апенинском полуострву изменили су, можда, његову судбину највише и на најдуже времена Готи. Ту се још мора уметнути једно можда, али ако се поведе реч ο карактеру готског владања у Италији, онда је сигурно да је судбина остроготске државе у Италији била тако пуна знаменитих и незаборавних преокрета да је она остала у најдубљој успомени намучене италијанске земље и да је она обавијена с највише легенди, из којих стрше особито две велике личности — Теодорих Велики и Тотила. Држава Острогота није захватала само Апенински полуоток, него и велики део Балканскога. Била је изразита апенинско-балканска држава. Као ниједна друга, осим римскога царства, и Западнога и Источнога. Када је Византија сатрла остроготску државу, она није пресекла и везе које су скопчавале њен апенински и балкански део. Изразита поморска сила, вазда жељна владе на мору (θαλασσοκρατία) кад год је и догод је водила здраву државну политику, Византија је преко Јадранскога мора с највећим жртвама одржавала везе с Италијом, и кад није могла с целом, оно бар с њеним приморским областима, особито јужним. Тако је у временима византинске власти над обадве обале делова Јадранскога и Јонскога мора створена чврста заједница земаља на њима, скопчаних дуго истом вером, сличном културом, сличном прошлошћу и чак, добрим делом, становништвом истога језика. То се најбоље види по културноме развитку ових области, које су биле толико дубоко прожете уједначеном културом да њу није много измењивала ни промена народа. Када су Нормани учинили крај византинској власти у Јужној Италији, они су примили у наследство неговање високе културе својих побеђених непријатеља. То важи и за Словене на источној обали Јадранскога мора, само се наставак византинске културе у овим странама не да тако лако уочити као тамо, пошто она овде није била ни изблиза тако висока као у Јужној Италији. Али никакве сумње нема да је Византији за време њене власти од неколико векова на обадве обале делова Јадранскога и Јонскога мора успело створити на њиховим обалама културну и политичку заједницу, с низом истих црта, које су се појачавале потоњим прекоморским утицајима западних страна на источне.
image

Благај

У ту целину, политичку и културну, спада и Барски родослов. Он је споменик из њене прошлости, мада је настао у временима када су везе у њој лабавиле. У културном развигку трају давнашње везе још дуго после прекида политичкога јединства. У њима је снага традиција далеко већа и истрајнија. Сам Барски родослов је, поред осталих примера, одлично сведочанство за то. Из Барскога родослова види се да не може бити боље, како је његов писац замишљао да је главни преокрет у читавој потоњој судбини Балканскога и Апенинскога полуострва потекао од два рођена брата, Остроила и Тотиле. Из истога корена — хтео је рећи — израсле су династије које су завладале источном и западном обалом Јадранскога мора. Писац Барскога родослова латио се да опише само судбину земаља на источној јадранској обали, али при томе није никада сасвим скретао погледа и са западне, и уопште са запада који је за наше целокупно приморје чеона страна, она, одакле долази светлило свих грана просвете, али и честа опасност политичких инвазија.
Пространа област свих земаља на обалама Јадранскога и Јонскога мора не огледа се као једна целина само у почецима Барскога родослова и читавом његовом културном ставу, него и у множини других извора, нарочито средње и јужне Италије. Због ускогрудих конфесионалних и неразборитих политичких разлога дуго времена се није ни признавала а камоли истицала рана културна зарисност Запада од Истока. Данас је несумњиво боље. Сада нико разборит не крије да је висока старо- и средњевековна култура Јужне Италије стварно грчка, односно византинска, и да Јужна Италија своју на први поглед загонегну политичку напредност мора захвалити Византији и Арапима, који су, једно време, били одлични грчки ученици. Све више и све отвореније истичу се у модерној науци везе Јужне Италије с Византијом и признаје се да су биле многостране и врло утицајне. То се да одлично ишчитати и из историјских извора јужне и средње Италије, само ако се хоће. У тима изворима рана прошлост средњевековне Италије везана је за Готе и за Лангобарде и проткана многобројним легендама, често пунима суморно величанствене лепоте. Сасвим, дакле, слична као у нашем Барском родослову, те зато историјске изворе, који су по духу, по тенденцији и по начину обраде налик на њега треба тражити међу историјским изворима средње и Јужне Италије. Ма колико он био спис своје врсте, ипак му је најприкладније место међу историјским саставима суседне, западне, обале Јадранскога мора. С њима гa, особито што се почетака тиче, скопчава највише и најчвршћих веза. Дубоко верујем да мојим читаоцима не треба наглашавати, колике и како чврсте копче су везивале историографију средњевековне Италије с осталим западним и северним земљама. Оне су давно и несумњиво утврђене. Треба, мсђутим, тек доказати какве су везе постојале између исгориографије западних земаља, узетих као целина, и српских страна, које јa сад истичем. У њих се досад смело, и морало, сумњати.
У истицању веза између историографије западних, нарочито талијанских, земаља и Барскога родослова ја, наравно, не могу тежити за потпуношћу. То, уосталом, није ни потребно. Главно је пронаћи везе између почетака Барскога родослова и неколиких знаменитих историјских дела на западу, која су и онако већ између себе скопчана са свима од њих зависним и на њих сличним.
Зато ћу намерно почети с једним од највише читаних историчара, чији је утицај, према томе, био особито дубок и ванредно простран, с Исидором Хиспалским (Isidorus Hispalensis). Писац почетка Барског родослова, или његов преводилац, наглашава као главни разлог свога напора жељу старих и, особито, младих Барана да се обавесте ο народној прошлости. Cfr. Тај разлог се, наравно, истиче као мотив и оправдање писања многих историјских списа, али ја ипак желим истаћи, како је исту сврху, по сличној схеми, поставио себи и Исидор Хиспалски у својој Историји Гота, дакле, спису који се тиче историје истога народа као и почетак Барскога родослова. Исидор овако раздаже сврху свога научнога напора: »per multa quippe saecula et regno et regibus usi sunt, sed quia in chronicis adnotati non sunt, ideo ignorantur, ех illo autem in historiis inditi sunt, ех quo adversum se Romani еоrum viriutem experti sunt, quorum oportet tempora et reges реr ordinem cursim ехроnеrе et aliqua eorum gesta de historiis libata retexere«. To je, мислим, caсвим довољно, ο уводу и уводним мислима.
Почетак историчкога разлагања у Барском родослову почиње веома успешно — с могућношћу тачнога датирања. Писац баца почетак сеобе Гота са севера на југ у доба цара Анастасија (491 — 518) и папе Геласија (492—496). Ο цару Анастасију вели: »qui se et alios multos Entychiana haeresi maculaverat«, To je једно скоро опште место у многобројним хроникама римских царева или хроникама царева и папа. Име цара Анастасија редовно се скопчава с еутихијанском јереси. Већ код Марцелина Комеса истиче се, како је цар Анастасије јеретик и Еутихијанац; разуме се, да се у хроникама спомиње и папа Геласије. У »Gesta episcoporum Neapolitanorum«, која су писцу почетка Барскога родослова могла веома лако бити позната, стоји: »Anastasius auig., quia et ipse in heresim Eutychianam communis erat«. Веома je важно што ce у много читаноме и често прегледаноме Пантеону Готифреда из Витерба вели за овога цара: »Ipse vero imperator (sc. Anastasius) ab heresi Euticiana propter ammonitionem pape Ormisde non recedens, imperii sui anno 28. fulmine ictus interiit«.« Из новога и веома савесно припремљенога издања Симона де Кеза од А. Домановскога одлично се види, колико је у њему прегледан Готифред из Витерба, али маџарски извори, колико видим, цара Анастасија не спомињу, док се у њима на једном месту, где је реч ο Атилиној смрти, истиче папа Геласије. Историчари су, иначе, знали да су цар Анастасије и папа Геласије савременици. И истицали су то. Cfr. Ради помена цара Анастасија I и папе Геласија I није, дакле, потребно као извор и углед писцу почетка Барскога родослова тражити игде на другом месту писце на коje би се угледао ван Италије и страних извора у њу несумљиво доспелих и у њој јамачно многобројних. Нарочито није потребно ради оваквог почетка Барскога родослова мислити на маџарске изворе, зависне, како се сада лепо види, од извора ближих и приступачнијих Бару неголи Маџарској. Због утврђенога круга занимања нашега родословца мора се, пре свега, мислити баш на писце с таквим истим схватањима, упућеним на цркву и на древну народну прошлост. Α такви су сви ови на које сам овде упозорио.
Ако би ко желео видети, шта су све старији писци скопчавали с царем Анастасијем и како је он постао омиљена фигура не само у црквеним, него и у легендарним списима, тај и данас може с много поуке погледати, шта је све из старих извора унео у своје Црквене летописе Цезар Бароније; на oмиљeни опис његова сна морам нарочито упозорити. За писца почетка Барскога родослова био је цар Анастасије Ι као створен да с њим почне своје разлагање — он je веома занимљива и нарочито у црквеним круговима јако позната личност.
Јамачно ми се неће замерити што ћу истаћи, како се у Хиландарском хронографу долазак Бугара баца у доба цара Анастасија — очевидно првога — од стране једнога читаоца. Cfr. Значило би, да јс његово доба било уопште схваћено као време померања народа. Влада цара Анастасија заиста је важна за развитак Византије и околних земаља због сукоба супротних политичких и верских елемената, који још и данас вапију за научном обрадом, која би омогућила складан приказ даба његова владања, засад немогућ. Cfr.
Упоредо спомињање цара и папе у Барском родослову потпуно одговара истом таквом поступању у безбројним хроникама царева и папа. Схема је потпуно једнака. Исто тако одговара схеми многобројних хроника наставак у разлагању барскога родословца, када се после помена цара и папе истичу знаменити свети и учени људи тога доба: »ео tempore praeclaruerunt multa sanctitate in Italia Germanus Capuanus episcopus et Sabinus Canusianae sedis episcopus atque venerabilis vir Benediictus apud Casinum montem«. Зато je Ф. Шишић много погрешио што је исписане речи сматрао познијом глосом. Не, то није глоса, него утврђен низ разлагања од најстаријих писаних хроника, ове схеме, па све до штампаних од XV в. даље. Такво исто приказивање прегледао је и Антун Врамец у својој Кроници из својих узора, како сам несумњиво утврдио, кад је поред спомена крупних политичких и црквених личности писао: »Ono vreme ouizu vucheni ludie bili«.
Ta линија води, дакле, код нас од Барскога родослова, па до Антуна Врамца и, преко њега, до Павла Ритера Витезовића и даље.
Било би сасвим неумесно поставити одређено питање — одакле је писац Барскога родослова преузео схему ο паралелном спомињању знаменитих политичкнх и учених или светих личности? Тих могућности је тако много да их је бесмислено ређати. Па ипак ћу навести бар један једини пример из много читанога Павла Ђакона Историје Лангобарда, и то из одељка који је привлачио особиту пажњу читалаца — ο цару Јустинијану. Одломак ο великом цару завршио је Павле Ђакон овом реченицом: »Erat enim hic princeps fide catholicus, in operibus rectus, in iudiciis iustus; ideoque ei omnia concurrebant in bonum.« Ha ово сe непосредно наставља: »Huius temporibus Cassiodorus apud urbem Romam tam seculari quam divina scientia claruit... Hoc etiam tempore Dionisius abba in urbe Roma constitutus pascale calculum miranda argumentatione composuit... His quoque diebius beatissimus Benedictus pater et prius in loco qui Sublacus dicitur, ...et postea in castro Cassini, quod Аrх appellatur, et magna vitae meritis et apostolicis virtutibus effulsit. Cuius vitam, sicut notum est, beatus papa Gregorius in suis dialogis suavi sermone composuit.« Сличност je тако велика да ο истоветности схеме не може бити никакве сумње.
Што се пак тиче личности које су споменуте уз цара и уз папу, епископа Германа и Сабина и св. Бенедикта, то су они веома познати у старим изворима Италије, нарочито средње и јужне. Врло је занимљиво што су сви чувени и славни баш због веза с истоком, куда води и обратан утицај талијанских извора на наш Барски родослов. Ја у та питања не смем на овом месту опширно улазити, али нека ми је допуштено бар ово истаћи: да почнем с најзнаменитијим међу њима, св. Бенедиктом. Он је своја знаменита монашка правила прегледао од св. Василија, из његова списа обично навађанога под натписом »Admonitio ad filium spiritualem«. У његову Монтекасину певало се дуго и грчки. Монаси су знали грчки. Много су путовали на исток и оданде преносили занимање за суптилна богословска питања. Уметности с истока била су врата Монтекасина увек отворена. С друге стране, св. Бенедикт био је на истоку много поштован, тако да је писац Барскога родослова могао високо, поштовање овога светитеља примити и с истока и са запада; он га је несумљиво више примао са запада, јер је у тим времанима запад био изразита чеона страна за Србе, важнији улаз културе за српске земље и у већој мери утицајан неголи исток. Није, дакле, никакво чудо што је св. Бенедикт стављен поред цара и папе. Нико не треба да се диви ни за епископа Германа и Сабина што су поред њега, чак испред њега, споменути. И они су веома познати у изворима Јужне Италије, нарочито због њихова пута у Цариград као папинских посланика. Обојица су и високо поштовани светитељи. Морам посепце истаћи да су обојица скопчана и с Тотилом преко познатога пророчанства Сабинова Тотили; животопис Сабинов и опис преноса његових моштију веома су занимљив« и добро познати историјски извори свога доба. Мојим читаоцима не треба нарочито истицати важност чињенице да се епископи Герман и Сабин y маџарским изворима уопште не спомињу. Они ће и сами добро знати, колико и то слаби хипотезу ο Симону де Кеза као извору из кога би црпео барски родословац своје вести на почетку Барскога родослова.


VII


Наставак разлагања у Барском родослову потпуно одговара погледима писаца и магловитих легенди и учених хроника на порекло јужних народа. Сви су, по томе схвтању, са севера. Колевка народа свима њима јесте Скандинавија. Тако то стоји још и код Mавpa Орбинија! Да останем у истом кругу писаца у који сам већ увео читаоце: У саставу »Origo gentis Langobardorum« почиње разлагање овако: »Est insula quae dicitur Scandauan, quod interpretatur excidia, in partibus aquilonis, ubi multae gentes habitant; inter quos erat gens parva quae Winnilis vocabatur«. Даље разлагање je, и што ce имена и тока тобожњих и правих догађаја тиче, сасвим на истом нивоу и у истом, ако не и горем, тону као у Барском родослову. Ту, несумњиво, треба гледати његове узоре. Јер, ево шта стоји у нашем извору: »exiit quoque gens а septentrionali plaga quae Gothi nominabantur, gens ferox et indomita, cui erant tres fratres principes«. Ta »septentrionalis plaga« налази сe одмах на почетку разлагања Павла Ђакона: »Septentrionalis plaga quanto magis ab aestu solis remota esit et nivali frigore gelida, tanto salubrior corporbus hominum et propagandis est gentibus coapta«. Ако би ко желео и одвише доказа ο истоветним погледима на Готе као ови у Барском родослову, онда бих ја опет упозорио на Павла Ђакона, код кога стоји, да су Готи, Вандали, Руги, Херули и Турцилинги »feroces et bairbarae nationes«. Тако ο њима, a за народ Лангобарда се вели, да »ab insula quae Scandinavia dicitur adventavit«. У »Historiae Langobardorum fabulosae« начин разлагања je сасвим сличан нашем Барском родослову. Једна од таквих историја, фиорентинска, почиње чак овако: »Germania provincia est in occidentali parte реr septentrionalem plagam versus orientem protensa...«. За прегледање и раширеност израза »septentrionalis plaga« има, мислим, сада и одвише доказа. Тако се писало ο колевци народа на југу, у Италији, па и на нашој, суседној, јадранској обали.
Ако би ко желео примере нз познијих времена налик на разлагање у Барском родослову, онда бих имао највише права упозорити на много читанога и исто толико прегледанога Готифреда из Витерба и његов Пантеон, нарочито на онај одељак његова презанимљива дела »De orlgine omnium Gothorum«.
Тим дивљим и необузданим народом Гота у далеким северним странама владала су три сина краља Сенулада: »cui erant tres fratres principes filii regis Senuladi (код Μ. Орбинија Sueulado), quorum nomna sunt haec: primus Brus, secimdue Totilla, tertius vero Ostroyllus«.
Ο овима именима има читава литература, коју ја нисам кадар новим прилозима богатити. Ни вољан. Као историчар морам, међутим, све неисторичаре, који су ова имена проучавали или се њима забављали, на ово упозорити: У свима изворима oвe природе као Барски родослов имена су у различитим рукописима тако pазнолико писана да их је често веома тешко или сасвим немогуће као иста препознати. У свима легендарним изворима, које сам у ранијем разлагању споменуо као налик на наш најстарији домаћи извор, то је случај. Па каквог онда има смисла из Барскога родослова, који јс несрећом сачуван само у једном једином бољем рукопису, изводити закључке ο именима, кад би она, без икакве сумње, у другим рукописима била друкчије, много другојачије, написана?
Тај посао заиста није далек од играња, забављања, веома дангубнога. И ја сам се много мучио да нађем у изворима имена налик нa ова у почетку Барскога родослова, те сам се при томе, више него раније, уверио да је број варијаната при писању имена у легендарним изворима изнимно велики. Значи, бар нека од тих имена могла би се налазити у другим рукописима много друкчије написана. Зато сам ја и оставио име Сенулад, јер нисам сигуран у Орбинијеву верзију читања овога имена, Свевлад, која може бити само народска етимологија. А. Мајер је, како сам раније истакао, поставио најновије хипотезе ο значењу овога имена, али само према облику сачуваном код Орбинија.
image

Дубровник

Тамо је он покушао разјаснити и имена синова овога легендарнога владара. Ја сам се особито занимао, како је раније, а и малочас, истакнуто у једној примедби, за име Брус, као најнејасније. У Павлу Ђакону наишао сам, наравно, на име познатога галскога војводе Брена и лако се уверио на колико различитих начина је традирано. У већ споменутом спису »Ех Vita et Translatiane S. Sabini episcopi Canusini:« спомиње ce епископ Бурса: »Bursae tempore, qui in hac ecclesia Deo largiente extitit pontifex«.. Сва je прилика да je писац, Барскога родослова овај састав познавао, јер особито истиче Сабина епископа. Још да споменем, без жеље за потпуношћу, како је познат и аријански епископ Барбас: »Barbas quidam Arriani erroris episcopus...« Знам врло добро да ове сличности не морају бити уверљиве, особито ако се држи на уму да ми располажемо само с једном верзијом писања овога имена у Барском родослову — Брус. Α ја сам истакао, да би то име било несумњиво и на друге начине написано, када бисмо располагали с више рукописа нашега најстаријега домаћега извора. Па ипак ће, можда, филолозима бити драго што сам овде упро прстом у неколика имена која по звуку имају сличности с именом Брус — особито на Бурсу —, а налазе се у изворима за које се слободно сме веровати да су били познати писцу Барскога родослова.
Што се тиче имена другога сина краља Сенулада, Тотиле, то је сва прилика да је испрва овде стојало друго име, које је касније потиснуто од Тотиле, драге личности не само талијанским легендама, него и легендарним причама и песмама целе Европе, којима је, наравно, главни извор у Италији. Његово име је традирано и као Бадиула, да и не понављам да се употребљава и као синоним за Атилу. Ако би барски родословац ипак већ сам напиаао име другога сина краља Сенулада као Тотила, онда би било највероватније да га је преузео из Диалога папе Гргура Великога. Тамо је, као и у Барском родослову, реч ο Тотили и ο пророчанству, како ће доспети до Сицилије и тамо свршити са животом: »Multa mala facis, multa fecisiti, iam, aliquando ab iniguitate conpescere. Et quidem Romam ingressus es, mare transiturus; novem annis regnas decimo morieris. Quibus auditis, rех vehementer territus... recessit, atque ех illо iam tempore minus crudelis fuit. Cum non multum post Romam adiit, ad Siciliam perrexit; anno autem regni sui decimo omnipotentis Dei iudicio regnum cum vita perdedit«.
Ο имену тобожњега трећега сина краља Сенулада, Остроилу, нека погледа, ко жели, домишљања А. Мајера. Ја се у етимолошка разлагања нипошто не смем мешати.
Моје расправљање ο првој глави Барскога родослова потпуно, мислим, доказује, да је његов писац познавао историјске изворе, особито легендарне природе, писане у средњој и јужној Италији и тамо распрострањене. Ова имена, која умемо растумачити, и карактеристична схватања и изразе нашао је у споменутим изварима. Схема приказивања барскога родословца сасвим је иста као у тамошњим историјским нзворима, и легендарни тон је сасвим погођен према изворима које сам, примера ради, навео.
За разлагање у Другој глави није писцу Барскога родослова требало толико извора као у првој. У њој је, како сам већ морао истаћи, развијена прича ο сеоби Гота на југ. Колико је таквих?! Брус је, по њој, остао у земљи, а Тотила и Остроило, упутили су се, као и толики други народи, из Скандинавије на југ. Освојили су Панонију и доспели у Темплану; Шишић је, како сам истакао, исправио према Томи Архиђакону, Темплана у Теутониа; без икаква права. Шта значи Темплана, и која би то земља била, ја не знам. Ко зна, како је то име било написано у другим рукописима Барскога родослова који нису доспели до нас? У разлагању борбе између Гота на једној страни и краљева Далмације и Истре на другој наведено је тако мало појединости да се ја не усуђујем постављати паралеле, пошто добро осећам, колико су све постављене без икакве вредности. Ако би се и нашла каква далека сличност, она се несумњиво да свести на многобројна општа места у историчким причама легендарне природе; за оно мало појединости у опису Тотилина ратовања и смрти јасно је да су преузете из Диалога папе Гргура Великога.
У наставку друге главе разлагање је највише налик на народну песму, препричану у прози: Остроило је, вели се, ушао у Илирију и у оштрим ратовима узео је читаву Далмацију, док се није сместио у Превалитани. Хтело се рећи, освојио је читаво наше приморје. Док је он послао сина Сенулада да осваја Загорје, кренуо је цариградски цар војску на њега, пошто је дознао да је остао с мало војске у Превалитани. Ипак се Остроило упустио у бој, како редовно чине наши јунаци и кад нема изгледа на победу, сам је у сукобу погинуо, а његова дружба се разбегла. Cfr. Царски војници су с палих скинули плен и вратили се у своју земљу.
За све ово има сасвим сличних примера и у народним песмама, и у легендарним историјским изворима. Писцу Барскога родослова није требало ништа друго да зна него само стара имена наших приморских покрајина, која није било тешко дознати. За све остало радила је усмена традиција, страни примери и — машта. Док сам претресао несумњиво добронамерне и с много напора састављене покушаје да се за прве главе Барскога родослова утврди, како су настале прегледањем Јорданиса или Симона де Кеза, ја сам већ морао истаћи, што и сада наглашавам: Разлагање је, углавном, у тако општим изразима и толико типично легендарно, да је, засад, сваки покушај да би се нашле опширније позајмице од речи до речи осуђен на неуспех. Уз списак владара, сачуван у памћењу или писмено, додавале су се приче, за које сам имао већ прилике рећи да им је садржина често зависила и од самога имена.
Шта се може ишчитати из идуће, треће, главе? Син Остроилов, Сенулад, дознао је за погибију очеву и кренуо се да је освети. Наравно. Освета очеве смрти света је дужност. За то заиста не треба нигде, ван српскога давнашњега осећања, тражити паралеле. Исто тако је разумљиво што није нашао непријатеља, јер се тај нагло повукао. Средњевековни ратови су најчешће препади, радо подузимани када се дозна да је непријатељ ван земље, на војном, или пљачкашком походу. Све што се овде каже само је ново сведочанство за већ у разумној науци утврђени начин схватања ратовања у средњем веку и за његово спровођење. За сина Сенуладова предложио је Шишић да се не пише »Syllimirus.«, као y Луциусову рукопису, него »Selimirus«, као код Орбинија. Ја тο нипошто не бих смео учинити, јер мислим да је сам Орбини, по народској етимологији, измењивао имена из свога рукописа. Ни за опсег његове државе не бих смео, као Шишић, тврдити да је познија глоса. Код Луциуса, наиме, стоји: »Fuerunt aurtem regni eius fines de Valdevino usque ad Poloniam, tam maritimas, quam transmontanas regiones«. Орбини je испао нејаснији из тежње да би био јаснији: »II regno di Svevlado s' estendeva da Valdevino a Pelonia, ο Peloviata, e dal mare fin' a settentrione.« He смем ни овде пропустити а да не бих истакао, како је заиста веома смело правити сигурне закључке на основу имена у Барском родослову, пошто смо упућени на један једини важнији латински рукопис и на талијански превод код Орбинија. Ево, код овога стоји »Pelonia, ο Peloviata«. Обоје искварено од Полонија, Apollonia, од чега је настало данашње Појани. Што се тиче имена »Valdevino«, тο је, по свој прилици, Винодол, иако у хрватском преводу једнога дела Барскога родослова место овога имена стоји »Vunldemija«, што Шишић држи да је погрешка у писању место »Valdemija«. Све су то, стварно, много тежа питања него што је њему изгледало, y којима се због оскудице већег броја рукописа мора бити јако опрезан. Ο краљу Сенуладу вели се на крају треће главе, како је чинио многе неправде хришћанима у приморју и како их је прогањао. То се лако сме веровати за не једнога словенскога владара у првим временима саживљавања с приморским и планинским Романима.
Како је тο у легендарним причама често случај, тако се и овде, у четвртој глави Барскога родослова, вели — зла оца наследио је добар син, Силимир. Мада је, каже се ο њему, био поганин, живео је мирно с хришћанима и није их прогонио. Склопио је с њима договор и они су му постали поданици. И у то не треба сумњати да је тако, или бар отприлике тако, поступио један словенски владар. Још занимљивије је што се непосредно за овим каже: »Replevit (sc. terram) multitudine Sclavorum et quievit terra in diebus illis«. У уводу Барскоме родослову вели се за дело »Libellus Gothorum« да га Латини зову »Sclavorum regnum«. Значи, Латини су изједлачивали Словене с Готима што ми већ и онако добро знамо. Иначе се досељеници на Балкански полуоток све довде зову Готи, док се на овом месту не истакне, како је краљ Силимир напунио земљу Словенима. Овде, заиста, није прилика да улазим у расправљање, да ли се исписаном реченицом хтело рећи, да су Готи и Словени исто, или, да ли се хтело нагласити, да су после Гота (словенизираних или не) нагрнули Словени и да је краљ Силимир њима напунио земљу. То је засебно питање, које не спада строго у круг истраживања ο изворима за прве главе Барскога родослова.
Даље разлагање није спретно распоређено. За Силимира се, на крају четврте главе, још каже да је имао сина Бладина, ο коме се у идућој, петој, глави одмах истиче, како је био добар и ишао очевим стопама; и за овакав низ владара има у легендама до миле воље примера. Није то случај и за његова сина. Ритам разлагања се мења, па се за Бладинова сина Ратомира вели, »qui ab infantia sua caepit esse durus valde atque superbus.« Можда je цела ова његова карактеристика ишчитана из самога његова нмена. Онда се писац Барскога родослова опет враћа на Бладина, да би рекао, како су се у његово доба преселили Бугари, куда су дошли, ко им је био владар и како се звао, ко су били помагачи, које су све земље освојили, с ким су све ратовали и како се Бладин држао према њима; у обавештење ο Бугарима уметнуто је разлагање ο Μораовласима; дат је, дакле, читав мали етнографски преглед једнога великога дела Балканскога полуострва.
Бугари се називају овде »Vulgari“, јер су, по овом извору, кренули с Волге, »а quo (sc. fluimine) et nomen ceperunt«. Називање Бугара Вулгарима и извођење овога имена од назива реке Волге изазвало је, како сам већ разложио, Ф. Шишића да напише читав мали учен екскурз ο овој етимологији, у коме је истакао, како име Бугагра исто тако тумачи и Никифор Григора и да дода, како се, поњеговој слутњи, писац Барскога родослова »служио као извором неким нам непознатим предлошком, зар историским записом грчкога (византискога) постања«. Ова стаза никога не би извела на прави пут. Барски родасловац, како сада видимо, заиста у почетку није прегледао с источних, него са западних узора. Уопште је цело питање замршено и ученошћу претрпано. Не ради правилнога решења. Jеp, редовно свака народска етимологија изводи име Бугара од Волге, ако га нађе под обликом Вулгари (Vulgares). Α такав начин писања имена Бугара био је уобичајен баш у средњој и јужној Италији, где ја тврдим да су извори и узори писца Барскога родослова. Треба погледати само индекс — мада је непотпун и недовољно поуздан — уз писце лангобардске и италске од VI—IX в. у Monumenta Germaniae historica, па да се без икаквих тешкоћа и сумња опази, како се име Бугара у тима временима у Италији редовно писало »Vulgares«. Романи су при помену овако писанога имена мислили, можда, и на друге народске покушаје етимологизирања, не ласкаве, али Словени, или бар словенском вешти Романи, нису могли на други начин изводити име Вулгара него од Волге. То исто важи и за Грке, који су, и онако, име Бугара читали као Вулгара, а за латинску реч »vulgaris« нису морали знати. Такво схватање етимологије писца Барскога родослова имена Бугара много је једноставније и, већ зато, далеко вероватније од неког претпостављеног заједничког грчког извора овоме писцу и Никифору Григори.
У шестој, глави Барскога родослова је опис владе сина Бладинова Ратомира. Она је, мислим, врло поучан пример да се види, како је из самога владарскога имена испредена читава прича ο садржини и начину његове владе. Ако су постојали, како сам наговестио, неки спискови владара пре Барскога родослова, онда су њихова имена, можда, давала главну грађу за испуњавање празне схеме. Ратомир је, наравно, ратоборан и писац Барскога родослова упутио је, сасвим разумљиво, његову ратоборност против хришћана. Ови се, у овом случају, нису склањали на отоке и у приморска утврђена места, него у планине. Значи, то би били преци Романа пастира. Али цело разлагање је сасвим очевидно један низ општих места не много начитанога писца ο прогањању хришћана; таквих је број непрегледан.
Какав је био Ратомир из шесте главе Барскога родослова, таква су и његова четири потомка из седме главе — сви неправични и гонитељи хришћана; наш родословац се могао ослањати на писану или усмену традицију, на стране генеалогије и на Свето писмо Старога завета. Пошто је он своје дело замислио као васпитни спис, то није хтео своје читаоце саблажњавати опширним описом њихова живота. Журио се бољим и угоднијим временима — »ad meliora et delectabiliora«. Желео je; само пружити својим васпитаницима пример, како не треба устукнути ни пред каквим опасностима, када постоји бојазан да би им у животној заједници с неверницима могла пропасти душа. Зато су, ставља се пример као најмоћније средство проповеди, становници приморја и приморских страна остављали угодности тамошњег живота и бежали у планине и тамошња утврђења, да би тамо, живећи у беди и подносећи прогонства, спасли своје душе. То је васпитна књижевност, делови оних одломака средњевековних проповеди, у којима се хтело на најбржи и на најубедљивији начин деловати на читаоце. Тражити овде историју, било би не само наивно, него и опасно.
С овом главом, и по најширим схватањима, свршава се уводни део Барскога родослова, којим се овде бавим. Одељак је, с књижевнога гледишта, заокружен на хвале вредан начин. Низао је добре и лоше владаре ради ритма разноликости, да би се с Ратомиром приближио врхунцу заплета, на који је испео његова истоврсна четири наследника. По књижевним, а још више по етичким, захтевима пре решења заплета треба традацију спровести до врхунца. Зато су и додана још четири неправедна владара, да би уздах олакшања после решења био што дубљи и што искренији. Решење, y облику избављења од многобоштва и тако од ратничке суровости, долази као расплет у осмој глави Барскога родослова, која је, опет, увод у приказ дубљег христијанизирања балканских досељеника преко Свете браће и њихових ученика. Види се, верујем, да је писац Барскога родослова, поред све своје неукости и примитивиости, располагао с дубоким смислом за естетске и етичке ефекте. То је прирођен дар, али изоштрен на сјајним примерима, писцу добро познатим — Светом писму, нашој народној традицији и страној легендарној књижевности, све одличним учитељима за добру композицију књижевних дела.
image

Мост на Рибници

Нови одељак Барскога родослова почиње с хришћанским добом балканских досељеника. То је, ван сваке сумње, заиста нов одломак у њихову развитку. Но, у исто време, то је нов одељак и по изворима на основу којих је овај спис састављен. Да се добро разумемо — старе везе с Италијом и њеним историјским делима, која су била главно врело историчких обавештења у Барском родослову, не прекидају се, али ce сједињују и обогаћавају с новима, источним, изворима. Света браћа долазе међу балканске пресељенике и остале Словене с истока. У Барском родослову се не види на пречац да је на тај начин учињен крај једностраности културног утицаја са запада на становнике источног обрежја Јадранскога мора, и писац га јамачно није ни желео, али стварно је искључивост западног црквеног и културног уплива на балканске досељенике престајала не толико с христијанизацијом колико с примањем словенског богослужбеног и књижевног језика. Језгра, нуклеус, огромне екопанзивне снаге словенских културних прегнућа није на западу него је на истоку. Та чињеница је извор стогодишњих сукоба у нашем приморју, стварно, све дотле, догод западна црква тежи да буде главни претставник културне ризнице и радионице, сукоба, дакле, који извиру из жеље да се одрже везе и са Словенством и с римском црквом, на корист ове последње.
Барски родословац је у својој искреној наивности, лишеној, уосталом, дугога искуства, несумњиво веровао у могућност саживљавања словенских тежњи и римских намера. Било би неукусно и неправично то му пребацивати. Веома је ласкаво за његов књижевни дар што је првих седам глава било свог, било туђег дела довољно јасно оделио од приказивања новог отсека у развитку балканских досељеника, започетог с радом Свете браће. Значи, наслутио је знаменитост нових сила које почињу прожимати културна и политичка стремљења народа чију је углавном многобожачку прошлост он спретно и мудро заокружио у засебан одељак свога дела; Ф. Шишић му, нажалост, није осетио ове границе.


VIII


Већ на почетку ове студије истакао сам, како велика множина расправа ο Барском родослову не одговара малом броју постигнутих резултата. Значи, Барски родослов се много више испитује негошто је испитан. Колико то важи за овај састав узет као целину, толико се још више тиче његових почетака. Они су, по општем признању, најтамнији и — најпривлачнији. Све расправе ο Барском радослову, а нарочито ο његовим почецима, могу се поделити по својим резултатима на две врсте — на оне у којима има и данас идеја способних за даља усавршавања и на оне које су методички неуспеле, у којима нема клица за даљи развитак него само могућности за нова лутања. Међу постигнутим резултатима испитивања Барскога родослова један је од најпризнатијих, да су у њему забележене давнашње традиције, или, ако се тако хоће, да су у њему препричане старе народне песме и бајке ο народној прошлости. Чије? Да ли само наше? На ова питања не постоје одговори који би били научно задовољиви. Када се вели да Барски родослов претставља препричану народну традицију, онда се при томе не иде ни даље ни више од општега утиска. Тај је, нема сумње, тачан, али би убедљивост била и дубља и више врсте, када би поједини делови Барскога родослова били тако испитани да би се с довољно сигурности могло казати, где су још сачувани спомени у њему испредених мотива о, на пр., незахвалном сину и казни која га стиже, ο злој жени и попустљивом мужу, ο испаштању кривоклетства итд. Таквих крупних мотива је, како се зна, читав низ у Барском родослову и њих није тешко утврдити у великој светској књижевности, али постоји и могућност да се на око ситнијим мотивима прати траг. Један случај, ο јуначкој борби без изгледа на победу, већ сам исписао раније, а сада да наведем други случај: У Барском родослову прича се ο потоњем рашком жупану Тихомиру, како је био пастир код неког великаша Будисава, коме је нехотице убио у лову кују Палусију, те од страха побегао жупану Чаславу. Тај мотив убијања пса у лову и бегство после тога срета се код Орбинија, где је реч ο Вуку Хранићу. Када би се Барски родослов рашчланио на мотиве који се у њему налазе, онда би се с много више сигурности него ли данас смело тврдити да су у њему препричане народне традиције. Осим тога, они делови овога списа који се не би дали подвести под познате и распрострањене мотиве могли би се, с више изгледа на успех, сматрати историјском грађом или барем историјском традицијом извитопереном легендом, али на основу збиља постојалих личности и догађаја. Такав би пут био јамачно поузданији од олако схваћених покушаја да се поједине личности из Барскога родослова поистовете с историјским особама, око чега су се, без икаква успеха, мучили и наши озбиљнији модерни историчари, од К. Николајевића па све до Ф. Шишића.
Када се истиче да је Барски родослов одраз традиције, онда се раније, бар највише, мислило на нашу традицију. У неколиким новијим студијама то више није случај, нарочито за почетни део овога састава. Ј. Рус је тргнуо из таме заборава претпоставке Д. Фарлатија и Ф. Kс. Пејачевића, те је покушао доказати, како је писац нашег најстаријег домаћег извора пренео Јорданисове вести из готске историје у нашу прошлост. Тако је, једно време, мислио и Ј. Келемина, истичући више неки извод из Јорданиса неголи његову целу историју Гота. Љ. Хауптман је пошао другом стазом, те је поверовао да је у Барском родослову, у његову почетном делу, сталожена немачка народна традиција, пропуштена, пре тога, кроз сито маџарског хроничара Симона де Кеза или кога његова претходника; уз ову претпоставку пристао је касније и Ј. Келемина. Ја сам, мислим, доказао, да се у почетним главама Барскога родослова не могу утврдити ни трагови позајмица из Јорданиса, ни прегледање хронике Симона де Кеза, настале, као целине, несумњиво после Барског родослова.
Значи, ја на неком другом месту тражим позајмице и узоре писца нашега најстаријега домаћега извора. И, моје је мишљење да је он забележио нашу народну традицију, али сједињујући је с туђом, прихваћеном из историјских и богословских састава. Бојим се да се то често веома олако каже — записао је традиције. При томе се, држим, верује, како је то тако лак посао да за њега не треба ни нарочите спреме, ни угледања. Јамачно није тако. Сви књижевни почеци су веома напорни, и спори. У средњем веку се већ само преписивање ценило као крупан духовни напор а сваки самосталан рад као далеко мучнији. Он се уопште није почињао без угледања, често, по нашим схватањима, ропскога. Тако се и писац Барскога родослова угледао највише у онакве саставе какав је и сам био намеран написати. Зато сам ја и истакао да је Ст. Станојевић био на правом путу када је највише у папи Гргуру Великом, у Павлу Ђакону и у монтекасинском кругу писаца тражио узоре састављача Барскога родослова. Но није их нашао, колико се надао.
Ја држим да сам разјаснио, зашто сy наде Станојевићеве остале неиспуњене. Он је желео пронаћи баш иста онаква имена лица и места с којима се сретамо у почетку Барскога родослова. Залуд је трагао, чак и у понеким од оних случајева где је веровао да је наишао на сигуран траг. Зато је наша заједничка стаза испала веома кратка. Ја сам морао тражити други пут, примењујући много пространије и сложеније методе рада од оних којих се држао Ст. Станојевић, које су биле несумњиво уско филолошке и сасвим формалистичке. Мени је било стало не само до изналажења имена и речи, које је прегледао барски родословац, него до откривања културне области из које се једино може разјаснити постанак нашега најстаријега историјскога извора. Даље, желео сам изнаћи оне историчке саставе који су по свом духу исто толико колико по својој садржини и фразеологији налик на Барски родослов. Напо-слетку, био сам рад пронаћи схему историчких састава, која је оставила свој траг у почецима нашега првога родослова. Држим да нема никакве сумње да сам тачно одредио област оних књижевних састава којих је Барски родослов несумњиви део, нарочито по својим почецима, када сам упозорио на историчку и легендарно-историчку књижевност средње и јужне Италије, нарочито на она дела која се баве прошлошћу Гота и Лангобарда.
Добро сам се чувао да се не позивам само на целокупни утисак, на општи тон разлагања, на главну сврху приказивања и сл. што би се, можда, губило у низу општих места и саевим неубедљивих упоређења. Зато сам тежио да утврдим истоветна схватања колико ο ранијој отаџбини пресељеника са севера на југ, исписана скоро истим речима, толико ο правцу кретања и ο начину смештања под утврђеним условима. Што се тиче историјски зајамчених имена, то сам доказао не само одакле су преузета, него сам открио и схему према којој су распоређена. То важи за имена историјаких личности. Што се пак тиче имена оних личности које нису или које бар засад још нису, историјске, то сам управо на основу лепендарно-историјских састава јужне и средње Италије доказао да је ту испитивање ако не онемогућено, оно бар необично отежано тиме што нам је Барски родослов сачуван латински само у једном рукопису, који је из XVII в. као и његов талијански превод. Α из близанаца овога списа, по садржини и по сврси, знамо да су у таквим саставима имена лица и места преко сваке мере и очекивања кварена и измерњивана. За већину имена у сличним делима има читав низ варијаната — у великој разноликости реда и врсте слова — а ми располажемо само с једном талијанском верзијом; за један део родослова и с хрватском; па је и у овом малом броју шаренило и удаљеност варијаната веома велика. Ја нипошто нећу да кажем да ова чињеница онемогућује свако озбиљније истраживање имена, али морам истаћи да га ванредно отежава, нарочито због потпуне оскудице старијих рукописа. Можда су лингвисте храбрије, те зато и друкчијег мишљења, ocобито ако не знају за разноликост писања имена у легендарно-историјским списима, али ја држим да моје мишљење није само лично него уопште историчарско. Па ипак, сваки трезвено научан покушај одгонетања имена у првим главама Барског родослова добро ће нам доћи.
Одговор на загонетку ο изворима и узорима Барскога родослова тражио сам, како су моји читаоци видели, у легендом задахнутим историчким саставима јужне и средње Италије, с којима су наше приморје, где је овај родослов настао, скопчавале честе трговачке и политичке везе. Сасвим је природно да су оне повукле за собом и културне, тим лакше што је y уском рубу нашега приморја живело романско становништво, по градовима и на отоцима, које се осећало као иста народна целина с прекоморским и што је цело пребивалство српских западних области у доба постанка овога извора везивала са западом припадност истој цркви. Веза наших области, које су у средишту занимања барскога родословца, са јужном и средњом Италијом одлично се огледа и у сликама места и културних споменика приложенима овој књизи.
image

Котор

Писац Барскога родослова можда се у свом прегледању и несвесно држао оних историјских извора у којима се огледало друштвено и државно стање равно, или бар слично, приликама његова доба. Α такво стање водило га је најчешће историчким саставима ранијег доба, таман за онолики размак времена за колико су наше области у свом paзвojy биле иза својих западних суседа. Уосталом, није ни савремена му западна истариографија била, у својим најмногобројнијим претставницима, далеко испредњачила нашем барском родословцу, иако је, наравно, имала и далеко способнијих и ученијих историчара од њега. Традиције у западној историографији биле су, наиме, тако моћне и напредак толико полаган да су исторички састави које су векови растављали били скопчани дугим низом заједничких особина. То не важи само за главне врсте историчких дела, биографије, родослове, летописе и хронике, као такве узете, него и за круг занимања њихових писаца посепце и за цели начин решавања постављених задатака. Свуда влада царство схеме. Прописи за састављање књижевних дела нису, истина, тако обавезни као за писање повеља, али је отступање од важећих схема тако мало да је степен личне самосталности писаца у композицији њихових дела заиста угуран у сасвим узак круг кретања. За сваку врсту састава важе наравно, друга правила. Α код нас се то тако мало знало и толико олако поступало да је наш први родослов проглашен летописом, иако у њему нема ниједне једине године, које претстављају костур свакога летописа. Ја сам први почео уводити за наш најстарији домаћи извор, вековима називан Летопис попа Дукљанина, тачан казив Барски родослов. Питање је, да ли ћу успети, иако се већ самом оваквом променом имена бар данекле олакшава и на прави пут изводи цели правац проучавања свога списа. Нисам заборавио уздах Јована Рајића: »Весма бо трудно Славянъ, отъ заматорелихъ мнении отвратити.« Но покушај не сме изостати, и пред самом могућношћу неуспеха на треба устукнути.
Барски родослов је типична генеалогија наших раних владара, од преселења на Балкански полуоток до под крај ХII в. У почетку је занимање састављачево веома пространо — обухвата све Словене Илирско-трачког полуострва као пресељенике и још заостале међу њима Романе. Затим се интерес сужава на Србе и Хрвате. Што
се дубље улази у дело, круг пишчева занимања је све ужи, обухвата Србе, па затим Зету и околне области и градове. Спис јамачно, овакав какав је пред нама, није завршен.
По магловитости својих почетака ο нашој прадомовини, ο сеоби са севера на југ и ο смештају у новој отаџбини Барски родослов је истоврстан с легендарно-историчким саставима са западне јадранске обале ο прадомовини, сеобама и смештају Гота и Лангобарда. Ο томе сада не може бити никакве сумње. По распореду грађе и по истицању најважнијих момената у развитку народа барски родословац је исто тако зависан од схеме у Италији с паралелним приказивањем политичко-војничких догађаја и културних прегнућа. За све ове тврдње сабрани су докази који, на местима, показују дословну зависност нашег писца од западних узора. Такав став могао се спроводити кроз Барски родослов само до утврђивања хришћанства међу нашим прецима од стране Свете браће и њихових ученика. Отада су се путеви развитка суседа на источној и на западној обали Јадранског мора стали разилазити, полагано и једва приметно, али сигурно. Једностраност, или бар велика претежност западних утицаја на нас, смањивала се постепено да уступи бар један део своје утицајне области Истоку. Зато сам ја и обухватио y овој расправи само првих седам глава Барскога родослова, пошто с осмом главом почиње опис рада Свете браће и њихових ученика међу Словенима. Отада је питање извора и узора барскога родословца друкчије и многостраније. Теже није.

Email a comment